San smešnog čoveka – Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Pregršt je kutaka na internetu (a i van njega) koji preporučuju štivo za poslovne ljude, to samo vrca. Ali, do sada nisam naišla da je neko preporučio za čitanje pripovetku „San smešnog čoveka“ Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Da li ste već na sam spomen Dostojevskog malo zevnuli ili ste se pomislili „eeeevo je i ova žaba digla nogu da je potkivaju, misli da je mnogo produhovljena“?

I zaista, verovatno mi nikada ne bi sinulo da na ovakvom mestu spomenem Dostojevskog, da „San smešnog čoveka“ nije preporučio jedan preduzetnik. I to ne bilo koji, već čovek koji godinama pažljivo gradi međunarodni brend baziran na razvoju motoričkih i kognitivnih sposobnosti dece. Poslovni ručak nije baš tipična okolnost u kojoj se povede tema povezanosti i suživota čoveka i prirode, složićemo se, no ako ste sa pravim ljudima onda iskoče i takvi dragulji kao što je preporuka za ovu pripovetku uz jedno lagano „ma to je 45 minuta slušanja“.

Eto mene već sledećeg jutra – slušam audio verziju i istovremeno pratim PDF dokument prevoda koji sam pronašla na netu, kako bih što bolje upila ovu filozofsku pripovetku koja istražuje teme besmisla, moralne obnove i smisla života. Moram da vam priznam da sam se skoro do polovine kolebala da li da na ovom kutku interneta uopšte pišem o pripovetki u kojoj glavni junak planira da izvrši samoubistvo zbog osećaja besmisla i apatije. ALI, drugi deo je mnogo važniji: san koji sanja preokreće njegov pogled na život.

Kada sam je pročitala drugi put uzastopno, shvatila sam koliko je, zapravo, moćan uvod i da pripovetka definitivno zaslužuje da joj posvetim tekst. Sada i ovde.

Ja sam smešan čovek. Oni me sada nazivaju ludakom. To bi za mene bilo unapređenje, kada za njih još uvek ne bih ostao isto onako smešan kao i ranije. Ali, sada se ja više ne ljutim, sada su mi svi oni dragi, čak i kada me ismevaju — i tada su mi zbog nečeg naročito dragi. Ja bih se i sam smejao sa njima — ne baš sebi, već iz ljubavi prema njima, da ne osećam takvu tugu kada ih gledam. Tužan sam zato što oni ne znaju istinu, a ja znam. Oh, kako je teško sam znati istinu! Ali, oni to neće shvatiti. Ne, neće shvatiti.

Iako je ovo delo napisao pre 250 godina Dostojevski je svedočio velikim društvenim promenama (u Rusiji) kakve su i nama vrlo bliske sada: industrijalizacija, politička previranja i socijalni nemiri. Zvuči vam poznato?! Mnogi njegovi radovi iz ovog perioda istražuju napetosti između starog i novog, tradicije i modernosti, baš kao i u ovoj pripovetki.

U snu glavni junak (ruski savremeni progresivni čovek) posetio je utopijski svet pun ljubavi i harmonije, ali ubrzo shvata da su njegova sopstvena nesavršenost i greh uništili taj svet. Kada se probudi, odlučuje da promeni svoj život i posveti se širenju ljubavi i dobrote. Da je Dostojevski ikako drugačije reflektovao svoja razmišljanja o moralnoj obnovi i transforamaciji, nego kao „San smešnog čoveka“ – proglasili bi ga neuračunjivim.

Nosila sam se mišlju da tekst koji upravo čitate uvijem u slatku oblandicu 5 lekcija za preduzetnike iz pripovetke „San smešnog čoveka“, ali verujem u vas koji ste ovde, verujem da ćete i sami pronaći mnogo više od 5 lekcija. Osim toga, Dostojevski je rekao sve, za onoga ko ume razborito da čita.

Zato su ovi redovi najpre snažan poziv da pripovetku pročitate ili preslušate (imate je na srpskom u obe verzije besplatno i legalno dostupne na prvoj stranici pretraživača) i da pronađete svoje lekcije u zavisnosti od mesta na kome se trenutno nalazite. A onda ćete svakako uvideti istinu i propovedati je dalje.

Na mene su poseban utisak ostavila zapažanja o dobrovoljnom ropstvu i individualizmu, o složnom i razumnom društvu i o gubitku mere i harmonije. Nikada do sada nisam napisala nešto slično, ali mislim da ovo delo i tema to zavređuju: ako ste zastali na istim delovima – javite mi se da ih zajedno prokomentarišemo.

O piscu:

Fjodor Mihajlovič Dostojevski (1821-1881) bio je ruski pisac i jedan od najvažnijih književnika 19. veka. Poznat po svojim romanima koji istražuju ljudsku psihologiju u kontekstu turbulentnih društvenih i duhovnih okolnosti, među njegovim najpoznatijim delima su „Zločin i kazna“, „Braća Karamazovi“, „Idiot“ i „Demoni“. Dostojevski je doživeo mnogo ličnih tragedija, uključujući smrt roditelja u ranoj mladosti, zatvorsku kaznu u Sibiru zbog političkih aktivnosti, i borbu s epilepsijom. Njegovi radovi često istražuju teme kao što su moralnost, vera, egzistencijalna kriza i ljudska patnja. Dostojevski je ostavio trajni uticaj na svetsku književnost i filozofiju, inspirišući mnoge autore i mislioce.

Citati:

Ako sam čovek i još nisam nula, pre nego što postanem nula — znači, živim, prema tome, mogu da patim, da se ljutim i osećam stid za svoje postupke.

A snovi su, kao što je poznato, veoma čudna pojava: nešto se odslikava sa poraznom jasnoćom, sa juvelirski izvajanim sitnim detaljima, a preko drugog preskačeš kao da ga uopšte ne primećuješ, na primer, preko prostora i vremena. Snovima, izgleda, ne diriguje razum, već želja, niti glava, već srce, a međutim, kakve je vešte obrte ponekad izvodio moj razum u snu!

Ne sećam se koliko smo vremena leteli i ne mogu ni da zamislim: sve se odvijalo tako, kao uvek u snu, kada preskačeš prostor i vreme, zakone postojanja i razuma, i zaustavljaš se samo na tačkama za kojima srce čezne i sneva.

Njihovo znanje bilo je dublje i na višem stupnju od naše nauke; jer naša nauka traži da objasni šta je život, sama teži da ga pozna da bi druge naučila da žive. A oni su bez nauke znali kako treba da žive, to sam ja shvatio, ali nisam mogao shvatiti njihova znanja.

Meni, ruskom savremenom, progresivnom čoveku i odvratnom Petrograđaninu, izgledalo je, na primer, neshvatljivo, kako oni znaju tako mnogo a nemaju naše nauke. Ali sam ubrzo shvatio da njihova znanja ispunjavaju i hrane drugačiji prodori i otkrića nego kod nas na Zemlji, i da su njihove težnje takođe bile sasvim druge.

Oni nisu ništa želeli i bili su spokojni, nisu težili upoznavanju života, ovako kao što mi nastojimo da ga upoznamo, zato što je njihov život bio kompletan. Međutim, njihovo znanje bilo je dublje i na višem stupnju od naše nauke; jer naša nauka traži da objasni šta je život, sama teži da ga pozna da bi druge naučila da žive. A oni su bez nauke znali kako treba da žive, to sam ja shvatio, ali nisam mogao shvatiti njihova znanja.

Pokazivali su mi drveće, i ja nisam mogao razumeti toliku ljubav sa kojom su gledali drveće: kao da su govorili o bićima sebi sličnim. I znate šta, možda se neću prevariti ako kažem da su oni razgovarali sa njima! Da, oni su otkrili njihov jezik, i ja sam ubeđen da ih je drveće razumelo.

Oh, ne znam, ne sećam se kada, ali ubrzo, veoma brzo prolila se prva krv: oni su se začudili, užasnuli i počeli da se razilaze i razjedinjuju. Pojavili su se savezi, ali već jednih protiv drugih. Počeli su prekori i ukori. Poznali su stid, i stid su proglasili za vrlinu. Pojavilo se shvatanje časti, i svaki savez je podigao svoju zastavu. Počeli su da muče životinje i životinje su pobegle od njih u šume i postale njihovi neprijatelji. Počela je borba za razjedinjavanje, za samostalnost, za ličnost, za moje i tvoje. Počeli su da govore raznim jezicima. Doživeli su tugu i zavoleli tugu, čeznuli su za mukama i govorili da se istina postiže samo patnjom.

Kada su postali zli, počeli su da govore o bratstvu i humanosti i shvatili su te ideje. Kad su postali prestupnici, izmislili su pravdu i napisali cele kodekse zakona da je sačuvaju, a da osiguraju zakone, podigli su giljotinu.