Ljudski resursi

Vreme je da pričamo o mentalnom zdravlju — kompanija

zen22

Danas se, hvala svim silama kosmosa, o mentalnom zdravlju priča više nego ikada ranije. Pre samo nekoliko godina, a kamoli decenija, to nije baš bilo tako, sigurno se sećaš. O toj temi se pričalo na dosta suzdržan način, bez da su se stvari nazivale pravim imenom i da smo ih povezivali sa samima sobom. Danas pričamo  o mentalnom zdravlju ne kao o nekakvom jednorogu koji postoji u vakuumu, već kao o nečemu od čega nam direktno zavisi život, bez preterivanja.

Zahvaljujući ovoj pozitivnoj promeni, potražiti pomoć, recimo, psihoterapeuta, ili se edukovati o tome na koje načine da regulišeš emocije, hendluješ gubitak ili se nosiš sa stresom, postalo je sasvim normalno i poželjno. I materijala na tu temu ima više nego ikad, od webinara, seminara, knjiga, radnih listova, web-portala, videa, online konsultacija… Možeš da biraš. Mnoge kompanije sve ove stvari danas nude svojim ljudima, postajući polako, ali sigurno svesne toga da se bez bavljenja mentalnim zdravljem ne možemo istinski baviti ljudima.

Tako danas imamo brojne kompanije koje svojim zaposlenima nude ne samo načine da se razvijaju u onome što rade („hard skills”) i tome kako to rade („soft skills”), već i da se bave svojim mentalnim zdravljem. Ovo je jedna velika pozitivna promena i iskreno se nadam da će tek da zaživi i da će, za nekoliko godina, da se podrazumeva da većina ljudi ima pristup stručnjacima iz oblasti mentalnog zdravlja i svemu onome što oni nude.

Ovakva humanizacija zaposlenih uopšte nije pleonazam, kako se to može činiti na prvi pogled (jer kako možemo humanizovati nešto što je već ljudsko?), ali nemojmo zaboraviti da se i dan-danas ljude ne samo naziva, već i smatra ljudskim resursom, na isti način na koji to mogu biti, recimo, pesak, šljunak ili neki drugi materijal. Nema dovoljno? Dospi. Višak? Ratosiljaj ga se. Stvari i dalje, u velikoj meri, funkcionišu na ovaj način, ali taj momenat, odnosno promena fokusa u toj nesrećnoj sintagmi sa „resursa” na „ljudski“ se definitivno dešava.

Šta se, međutim, dešava ako, kao kompanija, „pokrijemo” taj ljudski deo, ali izbegnemo da vidimo da je ovom kompanijskom možda isto tako potrebna humanizacija?

Kako si, kompanijo, šta ima novo kod tebe?

Sigmund Frojd — koga inače ne volim da citiram, jer to može nekog da navede na pomisao da je dotični gospodin i dalje vrhovni autoritet kad je reč o psihologiji (nije) — jednom je mentalno zdravlje definisao kao „sposobnost čoveka da voli i radi”. Iako malo poetična, deluje mi da je ova definicija prilično tačna, jer, jezikom ipak malo savremenije psihologije, podrazumeva postojanje izvesnog stepena emocionalnih, kognitivnih i ponašajnih resursa, što zaista jeste neophodan preduslov mentalnog zdravlja.

Ova definicija može da se odnosi na čoveka, ali i na samo kompaniju. Iz nje bi proisticalo da je mentalno zdravlje jedne kompanije: 1) njena sposobnost da odgovori na emocionalne potrebe svojih zaposlenih; i 2) da omogući istim tim zaposlenim optimalne uslove za ono što je svrha njihovog prisustva u toj kompaniji, a to je rad.

Kompanija koja to može da obezbedi je kompanija koja je mentalno zdrava. A upravo u tom grmu leži zec — u tome što se danas premalo bavimo tim aspektom, tom suštinskom poveznicom između kompanija i ljudi. Bavimo se bitnim temama, istina je — od zadovoljstva poslom, poboljšavanjem uslova rada i slično — ali je broj kompanija koje se na sveobuhvatniji način time bave i dalje mali. Recimo, većina ima definisane vrednosti, ali da uzmeš i bilo koga unutar te kompanije pitaš šta te vrednosti tačno znače i kakve veze imaju sa onime što oni svakodnevno rade (ili ne rade), većina će da slegne ramenima.

Zato imamo, sa jedne strane, zaposlene u koje se sve više ulaže sa te ljudske strane, i to je sjajno. Sa druge strane, imamo kompanije, sa svojim pravilima, vrednostima, normama, procesima i svime onime što su neki ljudi u jednom trenutku svrstali pod pojam „kompanija”. U praksi često nedostaje veza između ove dve stvari, most koji bi ih spojio, tako da se ne bavimo zaposlenima kao da žive na nekoj drugoj planeti, već u toj i toj kompaniji, koja ima takve i takve vrednosti, pravila, misiju i viziju.

Šta sve čini mentalno zdravlje kompanije?

Pored toga što je most koji povezuje zaposlene i kompaniju na zdrav i konstruktivan način (uzimajući u obzir njihove stvarne potrebe), mentalno zdravlje u ovom kontekstu čine sva mišljenja, ponašanja i osećanja svih ljudi koji rade za tu kompaniju, ali baš svih, na svim nivoima — od pojedinca, preko timova, pa sve do kompanije kao celine.

Osim toga, u njega spada sve ono utiče na obavljanje posla i ponašanje, a to su procesi, pravila i norme, bilo da su definisani, pisani i formalni, ili spontani, nepisani i neformalni. To što možda niko nije seo i stavio ih na nekakav papir, ne znači da ne postoje, zar ne?

I na kraju, u mentalno zdravlje kompanije spada celokupna atmosfera u kojoj se odvija poslovanje te kompanije, interno i eksterno. To znači da na neke stvari može više da se utiče (recimo, ako posmatramo stvarni interno), a na neke manje (eksterno). Kao i sa mentalnim zdravljem pojedinca — mogu da menjam neke svoje postavke, ali teško da mogu da menjam, recimo, društvo u kom živim. Ista je logika i ovde.

Mentalno zdravlje može se bolje razumeti i posmatranjem njegovog najvećeg neprijatelja, a to je korporativna toksičnost. Malo podseća na gravitaciju, jer gotovo da ne postoji ljudsko biće starije od dvadeset godina koje je nije doživelo na ovaj ili onaj način, ali i to je nešto čega će — optimistično se nadamo — da bude sve manje. Zašto? Zato što će ljudi početi ozbiljnije da odlaze iz kompanija koje je zaposela korporativna toksičnost. A šta je ona, zapravo?

Najjednostavnije rečeno, ovu vrstu toksičnosti čine sva ponašanja koju jednu radnu sredinu čine nezdravom. Lako se može prepoznati po nekoliko stvari. Recimo, ljudi u ovakvim sredinama često su sagoreli, jer su preopterećeni i otupeli. Visoka fluktuacija je još jedan pokazatelj, jer ljudi odlaze, baš kao i sa broda koji tone. Dalje, visoka manipulativnost, igranje igara, stvaranje klanova, podmetanje noge, a o bilo kakvoj iole normalnoj komunikaciji može samo da se sanja.

Problem sa ovom toksičnošću je što se lako može proširiti iz jednog tima, odnosno sa jednog nivoa na neke druge i tako vremenom, polako, ali sigurno metastazirati. Dovesti ljude, onom čuvenom tehnikom kuvane žabe, u stanje da su skuvani, a da to nisu ni shvatili, jer je išlo postepeno.

Baš zato što se danas, više nego ikad, priča o ovakvim stvarima, što se u njih upire prstom i nazivaju se pravim imenom, jeste pravi pokazatelj da im je odzvonilo.

I da vreme pozitivnih promena — i mentalnog zdravlja — tek dolazi. Jedva čekam!

Dopao Vam se tekst?
Podelite ga sa prijateljima!

Autor

Rado koristi supermoći psihologije i više od 10 godina radi sa različitim biznisima — od malih preduzetnika do gigantskih korporacija.

Više o Ini