Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji – ugovor za sve i svašta

Kada u poslovanju imate poteškoća da neku saradnju podvedete pod neki već definisani pojam (npr. prodaja, zakup, osiguranje…), postoji jedan institut koji na zadovoljavajući način pokriva različite vidove angažovanja između pravnih lica i preduzetnika. To je ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji.

Koje odnose reguliše ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji?

Zakon o obligacionim odnosima definiše odnose između ugovornih strana kod velikog broja uobičajenih ugovora – tzv. imenovanih ugovora (ugovor o prodaji, razmeni, zajmu, zakupu, prevozu, uskladištenju, posredovanju, otpremanju, poravnanju, kreditu, novčanom depozitu, deponovanju hartija od vrednosti, vođenju tekućeg računa i još drugih…). I kod tih ugovora ugovorne strane imaju određenu slobodu ugovaranja, u skladu sa zakonom i dobrim poslovnim običajima.

Međutim, oni ostavljaju malo mogućnosti za ugovorne strane da ugovorom opišu „kreativnost“ svoje saradnje na pravi način.

Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji je posebno značajan u situacijama kada dve ili više strana žele da kombinuju svoje resurse, znanja ili tehnologije kako bi zajednički ostvarile određene ciljeve.

On pruža pravnu sigurnost ugovornim stranama, jer su u njemu opisani i regulisani tehnički i operativni aspekti poslovanja.

Fleksibilnost ugovora o poslovno tehničkoj saradnji

Iako u našem pravu ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji nema specifičan pravni okvir, on se zasniva na opštim pravilima ugovornog prava iz Zakona o obligacionim odnosima.

Ugovorne strane kroz njega definišu prava i obaveze u skladu sa svojim potrebama uz veliku slobodu ugovaranja, sve dok ugovor nije u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom ili dobrim poslovnim običajima.

Značaj ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji

1. Pravna sigurnost

Dobro je svoje saradnje regulisati „kroz papir“ čak i kada u saradnike imate puno poverenje ili je saradnja već dugogodišnja. Jasno definisane obaveze i prava svake strane smanjuju mogućnost nesporazuma i omogućavaju lakše rešavanje sporova ukoliko do njih dođe. Kroz ovaj ugovor možete regulisati sve one „sitnice“ (rokovi, naknade, izveštaji, naknade štete usled nepoštovanja obaveza i slično) koje su do sada bile negde u mejlovima, usmenim dogovorima i prisećanjima – kako smo ovo radili prošlog meseca.

2. Jasna podela odgovornosti

U situacijama kada više subjekata sarađuje na projektu, a to je veoma često (najčešće iz jednog pravnog lica bude uključeno više sektora) od ključne je važnosti precizno definisati ko je odgovoran za koje aktivnosti. Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji omogućava detaljnu podelu zadataka, rokova i resursa, čime se minimizuje rizik od nesporazuma, dupliranja rada ili izbegavanja odgovornosti.

3. Zaštita intelektualne svojine

U saradnjama koje uključuju razvoj novih tehnologija, softvera ili inovacija, ugovor omogućava zaštitu intelektualne svojine svake strane. Možete definisati ko je autor (grafičkog rešenja, dizajna, softvera, itd), ko je nosilac tog prava i kako se ta prava mogu koristiti. Ovo je posebno važno u IT sektoru, visokotehnološkim industrijama i kreativnim industrijama.

4. Noviteti

Saradnja između različitih strana često podrazumeva razmenu znanja, ideja i tehnologija, što vodi ka novitetima. Dobro strukturisan ugovor štiti interese svih učesnika.

5. Provera

Kod kompleksnijih saradnji saugovarača, u kojima računovodstvo ili knjigovođe imaju različite transakcije koje knjiže i evidentiraju, oni će od klijenta zatražiti kopiju ugovora zbog pravilne evidencije, obračuna poreze ili pružanje dokumentacije tokom kontrole.

Elementi ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji

Na dnu ovog teksta možete preuzeti nacrt ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, ali usled šarolikosti potreba koje on pokriva, nacrt nije detaljan. Ove stavke bi trebalo implementirati u ugovor:

1. Predmet ugovora: Predmet ugovora treba jasno da opiše prirodu saradnje, bilo da je u pitanju zajednički razvoj proizvoda, pružanje tehničke podrške, izrada projekta, marketing strategije ili bilo koja druga aktivnost;

2. Prava i obaveze strana: Svaka strana treba da ima jasno definisane obaveze. Čak i kad će jedna strana „sve uraditi sama“, druga mora da plaća u dogovorenom iznosu i dogovoreno vreme. A i činjenica da niko ne može sve sam – ako ništa drugo, naručilac usluge će makar davati feedback o uspehu saradnje;

3. Rokovi i faze realizacije: Ovi ugovori po samoj prirodi nisu kratkoročni. Dakle, ta saradnje će potrajati barem nekoliko meseci. Ugovor treba da sadrži vremenski okvir za realizaciju aktivnosti, obim, kao i ključne faze projekta. Ovo je krucijalno za projekte koji se realizuju u više etapa;

4. Finansijski aspekti: Precizno definisanje finansijskih obaveza, poput iznosa naknade – fiksne i tzv. success fee-ja (kod saradnji koje imaju i varijabilne naknade), dinamike plaćanja i troškova, neophodno je za izbegavanje nesporazuma. Ugovor može uključivati i odredbe o naknadama za slučaj nepoštovanje obaveza;

5. Zaštita poverljivih informacija: Gotovo u svakoj ovakvoj saradnji, razmene se poverljive poslovne informacije. Klauzule o poverljivosti štite obe strane od neovlašćenog otkrivanja ili zloupotrebe tih informacija;

6. Rešavanje sporova: Predviđanje načina rešavanja eventualnih sporova, bilo kroz sudske postupke, arbitražu ili medijaciju, doprinosi brzom i efikasnom razrešenju nesuglasica;

7. Raskid ugovora: Svaki poslovni ugovor mora biti raskidiv. Zavisno od prirode saradnje, neke se ne mogu raskinuti tek tako, jer je uključeno mnogo ljudi, rezervisana su sredstva, poručeni materijali i slično. Ali, i oni mogu imati raskidne rokove na osnovu slobodne volje strana, s tim što je to, recimo, 3-6 ili više meseci. Sa druge strane, neispunjenje obaveza jedne od strana je uvek legitiman razlog za raskid ugovora. Sve to treba detaljno regulisati ugovorom, a naročito ukoliko postoje posledice raskida i naknade štete.

Primeri praktične primene ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji

IT sektor

Angažovanje eksternih stručnjaka ili kompanija na razvoju specifičnih softverskih rešenja IT kompanije najčešće se reguliše upravo kroz ugovore o poslovno-tehničkoj saradnji.

Kroz takav ugovor oni mogu u potpunosti izraziti specifičnost svoje saradnje: obaveze, prava, naknade, rokove, autorska prava, itd.

Imajući u vidu da razvoj softvera obično traje duže vreme (barem nekoliko meseci), naknada se ne ugovora po projektu, nego mesečno za ugovorom definisanu uslugu.

Marketing

Ovakvi ugovori uobičajeni su kod angažovanja marketing konsultanata, naročito u situaciji kada klijent ne plaća samo cenu za izvršenu uslugu nego, u neku ruku, aktivno učestvuje u dobijanju usluge.

Na primer, konsultant ima obavezu da razvije i implementira marketinšku strategiju, kreira sadržaj za digitalne kampanje, uključujući tekstove, vizuale, video-materijale i upravlja reklamnim kampanjama na platformama za oglašavanje.

Međutim, naručilac u svemu tome učestvuje: dostavlja potrebne informacije, podatke i materijale za sprovođenje kampanja, donosi odluke o strateškim pitanjima, dostavlja svoje prodajne analize i slično.

Građevinarstvo

U građevinskoj industriji ovakvi ugovori se koriste za definisanje tehničkih aspekata saradnje između investitora, izvođača radova i podizvođača.

Kako bi se izbeglo preklapanje odgovornosti ili izbegavanje obaveza, ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji može regulisati tehničke standarde, planiranje i koordinaciju radova, način obračuna i plaćanja, rešavanje sporova, odgovornost za štetu i sve one situacije koje se u praksi mogu dogoditi.

Poslovno savetovanje

Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji na sveobuhvatan način reguliše odnose između pružaoca konsultantskih usluga i klijenta. On omogućava precizno definisanje obaveza, očekivanja i rezultata saradnje.

Najčešće se koristi za angažovanje konsultanata – stručnjaka u oblastima poput strateškog menadžmenta (npr. izrada poslovne strategije), finansijskog savetovanja (izrada modela za smanjenje troškova ili procena vrednosti kompanije), ljudskih resursa (regrutacija i selekcija kadrova za upražnjene pozicije), IT strategija i sličnih oblasti.

Zaključak

Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji ima ključni značaj u domaćoj privredi, jer omogućava saugovaračima da urede svoj poslovni odnos i zaštite svoje interese, iako im zakon o obligacionim odnosima nije dao pravni okvir za to.

Dakle, ovaj ugovor poštuje sva načela zakonitog ugovaranja, ali u isto vreme ostavlja puno prostora stranama da svoj faktički poslovni odnos urede pravno. Iz tog razloga, on je jedan od najzastupljenijih ugovora u našoj privredi.

Nacrt ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji možete preuzeti ovde.