Lakoća plaćanja korporativnom karticom

Kad čovek ima korporativnu karticu, oseća se nekako silno. Zadigne malo torzo, zategne se i pomisli kako je on, ipak, neka važna faca, respektabilna. Naravno, zavisi da l’ si preduzetnik il’ radiš u korporaciji, ali, u svakom slučaju, lakše se potegne korporativna platna kartica nego sopstvena. Ova druga se špara. Tako je nastao maloprodajni lanac Špar. 😊 Dobro, kod onih patrijarhalno odgojenih postoji doza srama da se ne obrukaš pred drugima ako te uhvate u nepriličnom trošenju firminih novaca, ali takav stav se sada može naći samo u tragovima.

Sećajući se velikog Kundere, rekao bih da je to lakoća plaćanja korporativnom karticom.

Pa, da zavirimo malo ispod haube, kao pravi majstori plaćanja.

* * *

Čini mi se da osnovni izazovi kod preduzetnika nastaju u samom tumačenju šta i kako može da se plati korporativnom karticom. Dobar deo razmišlja da je to njegova kompanija, njegov rizik, samim tim novac i zarada, te da može, uz neka ograničenja lako da preliva novce iz poslovnih u privatne tokove, kao i obrnuto. Jelte, pa to je sve ona/on pošteno zaradio. Krvavo, žargonski rečeno.

Plaćanje računa u kafani je primer jednog od najslađih troškova, jer elegantno ide na trošak reprezentacije i to retko ko poreski i računovodstveno osporava. Zatim, korišćenje službenog auta koje se apsolutno koristi i kao privatni automobil uz sve propratne troškove: gorivo, servis, zamena guma, auto kozmetika, kazne, itd, koji idu na račun firme. Ne pravi se razlika prilikom nabavke tekućeg inventara za kancelariju i kuću, čišćenja, majstorisanja, itd.

Takođe, čuo sam za slučaj kad osnivač DOO-a koji nije zaposlen u privrednom društvu, provuče karticu firme i plati sebi letovanje. U zemlji Srbiji je sve moguće. Naravno, država i njen poreski sistem su ovde oštećeni, jer na taj iznos treba da se plati 15% poreza (prihod od kapitala), a to najčešće ne biva.

Ne znam da li prosečan preduzetnik zna, ali karticom firme ne bi smeli da se plaćaju dečje igračke, novine (osim poslovnih publikacija), cigarete, obuća (isključujuči HTZ opremu), parfemi, šminka, konfekcija za ličnu upotrebu, itd, ali realno, ko može sve to da isprati i redovno iskontroliše?

Treba podsetiti da je preduzetnik fizičko lice registrovano za obavljanje delatnosti, te kod njega ne postoji podvojenost pravne forme, kao kod privrednih društava. Za sve obaveze iz poslovanja odgovara ličnom imovinom. Zbog toga je unos lične imovine u poslovne knjige, kao i isplata poslovnih sredstava za lične potrebe moguća, uz poštovanje određenih pravila. Takva plaćanja ne smeju da se knjiže kao poslovni rashodi firme nego da se na posebnom kontu evidentiraju kao lična potrošnja preduzetnika. Naravno, ne poznajem preduzetnika koji to na ovakav način radi.

Kako reče koleginica Marija Đorđić u svom članku na portalu Naša mreža, podela na neposlovne (lične) i poslovne izdatke ne zavisi od načina plaćanja. To jest, ako platite letovanje za svoju porodicu ili najboljeg zaposlenog sredstvima firme, ovaj izdatak ne može se smatrati poslovnim, bez obzira da li ste plaćanja izvršili bezgotovinski (preko tekućeg računa firme), firminom platnom karticom ili gotovinom koja pripada firmi.

Više o tome na linku: Šta sme a šta ne sme da se plati službenom karticom firme?

* * *

Kad pričamo o korporacijama, finansijskim institucijama i sličnim „anakondama”, situacija zna biti slična, ali i bitno drugačija, jer su i pozicije specifične.

Na primer, neki imaju kuraži i slobode da korporativnu karticu koriste u raznorazne svrhe. Poznat je slučaj iz Hrvatske kada je 2019. godine jedan lokalni načelnik potrošio 1.560 evra iz gradskog budžeta u austrijskom noćnom klubu, koji bije glas da je javna kuća. Šou program i nepostojanja stida, časti i odgovornosti kod komšija, mada ni mi nismo bolji, treba priznati.

Zatim sam lično svedočio kada je jedan visoko pozicionirani menadžer korporacije svojom službenom platnom karticom platio vikend smeštaj za porodicu podređenog zaposlenog kog je želeo da nagradi, a nije mogao da izdejstvuje zasluženu povišicu ili drugu privilegiju. Gotovo sam siguran da je ovo bilo kršenje internih pravilnika kompanije, ali i lokalnih poreskih propisa. Međutim, uj’o vuk magarca.

Osim redovnih problema koje korisnici korporativnih platnih kartica prave svojim računovodstvima (na primer, kašnjenje podnošenja izveštaja o trošenju, nemar u dostavljanju potrebnih računa i pravdanja troška, nemogućnost da se provere tačne namene korištenja sredstava kod top menadžmenta usled straha ili nedostupnosti, nenamensko trošenje sredstava, itd.), tokom davnog rada u banci doživeo sam, čini mi se, i vrhunac ovih malverzacija. Krešendo! 😊

Našu banku je kupila jedna strana banka. Naknadno, tokom redovnih internih aktivnosti pronašli smo tragove da je prethodni vlasnik banke (po pravilu to biva kontroverzni biznismen) dao da se svojevremeno napravi bančina kreditna, revolving kartica sa imenom jednog tadašnjeg ministra, a kasnije i guvernera centralne banke. Nakon uručenja, ovaj bi trošio predviđeni limit, a računovodstvo banke bi samo ručno dopunilo nedostajuća sredstva svaki mesec. Prosto k’o pasulj i vrlo efikasno.

Postavlja se pitanje kako to niko nije video ili znao. Pa, interno je to znalo samo nekoliko ljudi, vladala je crnogorska kombinacija omerte i lojalnosti, a eksterno je vladao Zakon o bankarskoj tajni. Dakle, daljina, dim i prašina iz istoimene Bajagine pesme. 😊 Ne znam koliko je vremenski ovaj harmonični performans trajao.

Po gradu kruže priče da i sadašnja vlast u određenoj meri koristi ovakav sofisticirani sistem korupcije i naplate trgovinom moći, pa im pojedine, izabrane privatne firme, samo dopunjuju budžete koje ovi na svojim karticama bez problema troše. Obzirom da kontrolišu sve poluge vlasti, ovo je lagano izvodivo, pogotovo ako se kartica vodi na neko drugo lično ime, a ne na ime te javne ličnosti, što, takođe, bude slučaj. Naravno, kapacitet (i volja) države da se ovakve stvari kontrolišu ili provere su minimalne (tačnije, gotovo nikakve). Konobari ili trgovci nemaju mandat da utvrđuju identitet onoga ko plaća platnom karticom, niti ih to zanima. Važno je da novac neprekidno teče.

* * *

No, dobro.

Šta na sve to gorenavedeno danas kažu banke izdavaoci ili banke obrađivači kartičnih transakcija?

Pa, ne kažu ništa, samo trljaju ruke i navijaju da se trend rasta potrošnje po biznis karticama nastavi.

Postoji više podela platnih kartica (o tome sam pisao u jednom od prethodnih tekstova na portalu), a ovde ćemo se fokusirati samo na onu koja pravi podelu na individualne debitne i kreditne kartice, kao i biznis, odnosno korporativne.

U čemu je ovde jedna od suštinskih razlika? Pa, u naknadi koju banka odnosno obrađivač prihvata te platne kartice naplaćuje. Ona je često najviša za ove potonje, odnosno za biznis/korporativne platne kartice, tako da se banci, odnosno prihvatiocu te konkretne kartične transakcije, to najviše i isplati. Otud i nepostojanje motiva da se bilo šta menja u postojećem sistemu, tzv. setapu.

Ako bih rezimirao, mogu reći da će vam banke, trgovci, PSP-ovi (kompanije koje tehnički omogućavaju plaćanje) omogućiti svakako da izvršite željeno plaćanje biznis platnom karticom, a kakve će to efekte imati na vašu kompaniju, eventualne privredne prekršaje ili čak poreske prestupe, njih to ič ne zanima. Pitaće vas često na kasi ili u kafani – da li vam treba račun za kompaniju i onda vam omogućiti izdavanje računa sa traženim PIB-om i to je to. Sve ostalo je na vama, dragi moji.

Nepodnošljivo lako plaćanje…

Panta rei.