3 najčešća neprijatelja ličnog brendinga

Zanimljiva stvar kod ličnog brendinga je ta što, kad jednom počneš da se njime baviš, bilo da je tvoj ili brending tvojih klijenata, počneš da primećuješ mnoge stvari koje ti inače ne bi pale na pamet. Recimo, odjednom ti postane mnogo lakše da prepoznaš šta je stvarno, a šta je fejk. Kad, recimo, čitaš neku objavu na Linkedlnu, možeš da osetiš razliku između, sa jedne strane, osećaja da slušaš tu osobu dok ti govori taj napisani tekst — nezavisno od toga da li je poznaješ — i sa druge strane, utiska da je taj post pisala osoba koja nije baš udobna, a možda ni svesna toga koji deo sebe tu hoće da pokaže. U praksi, ne samo postovi, već sve ono što osoba koja nema posložene takve fundamente može da odašilje u javnost može da deluje nedosledno, konfuzno i, vrlo često, usiljeno.

U radu sa klijentima, vrlo brzo mi je postalo jasno da svi problemi i zastoji koje neko može da ima u ponašanjima koje radi u svrhe ličnog brendinga (kao što su pisanje, javni nastupi i slično) imaju zajedničke uzroke, samo njihove pojavnosti mogu da budu drugačije. Recimo, ako imamo dve osobe kojima se ne sviđa nešto što je trenutni trend, jedna može da odabere da se povuče i ne radi ništa ili odrađuje minimum, a druga može da se tera da radi nešto što joj se ne radi, pa dokle bude išlo (spoiler alert: ne ide daleko).

Zbog svih tih zajedničkih stvari koje nas mogu kočiti, u ovom tekstu pričamo o tri najveća neprijatelja ličnog brendinga, iz perspektive psihologije i kognitivno-bihejvioralne terapije, koju koristim kao okvir za rad sa klijentima na njihovom ličnom brendingu.

1. „Ne znam zašto nešto radim”

Ovaj problem nastaje kad se bavimo svojim ličnim brendingom „jer to tako treba”, a ne zato što to želimo. I ne samo to, bavimo se njime na način koji nije suštinski naš, nego spada u moranje ili u nešto što svi rade jer je moderno. U ovome su bitna dva psihološka momenta.

Prvi je nedostatak autentičnosti, što znači da naša javna persona ne odražava stvarne nas, već pokušavamo da se predstavimo kao nešto drugo, nešto što suštinski nismo. Ovo ne moramo uopšte da radimo svesno, već kao rezultat nepoznavanja toga ko smo, šta smo i šta nam je bitno.

I baš u tome „šta nam je bitno” nalazi se i drugi psihološki momenat, a to su vrednosti. Kada ne znamo koje su naše vrednosti, onda ne možemo da znamo ni šta pogoni naše akcije, kako u samom poslu, tako i u ličnom brendingu. Ako ne znamo ove dve stvari, onda lični brending može da deluje fejk i postaje nešto što samo otaljavamo.

2. „Ako nije savršeno, onda neću ni da radim”

Perfekcionizam je nešto što je zajedničko većini ljudi sa kojima radim, iako dolaze iz najrazličitijih priča. Taj strogi i nikad zadovoljni entitet / smarač koji stalno gleda šta radiš i nikad mu ništa nije dovoljno dobro, taj glas koji te stalno prekoreva, cokće, ruga se i podsmeva. Jednom rečju — sabotira.

Naravno, perfekcionizam u kontekstu ličnog brendinga najčešće dolazi u formi očekivanja da u svojim javnim pojavama moramo biti apsolutno savršeni i bezgrešni. I ko se onda ne bi savio i pognuo pred takvim očekivanjima?

Kad nas vodi u crno-belo razmišljanje, sve-ili-ništa i slične kognitivne distorzije, onda treba da se radi na njemu, tako što se on polako razoružava, a mi osvešćujemo da nikad nije ni crno ni belo, ni sve ni ništa. Ovo nam pomaže da bolje sagledamo sebe, svoje snage i slabosti, što vodi većoj fleksibilnosti i prihvatanju — stvarima koje su dobre ne samo u kontekstu ličnog brendinga, nego života u celosti.

3. „Šta će misliti o meni?”

Da budemo iskreni, svako od nas brine o tome šta će ljudi oko nas misliti o nama. Pitanje je samo u kojoj meri nas to brine i ko su ti ljudi. Kada smo previše usmereni na to šta će reći drugi, pri čemu su ti drugi, zapravo, svi ljudi do kojih možemo dopreti — što je, u današnje vreme, pozamašan broj — onda možemo kreirati lični brend koji će biti fragilan i reaktivan.

Takav lični brend će previše zavisiti od stvarnih ili zamišljenih reakcija drugih ljudi, pa tako neće imati nikakvu postojanost. Drugim rečima, biće nestabilan i neće biti naš, nego svačiji, a zapravo ničiji.

Zbog toga je pronalaženje mere u tome koliko se oslanjamo na spoljašnje vrednovanje jedna od ključnih stvari ne samo za dobar, već i zdrav lični brending.