Izvini, ali ne slažem se

Koliko puta vam se desilo da zaćutite kada neko kaže „E, treba da isporučimo to-i-to za dva dana“, (čitaj: za juče)? Ili, „Konkurencija je spustila cene, možda bismo trebalo i mi“?

Nešto vam govori da to nije baš sjajna ideja (hajde da to „nešto“ nazovemo realističnijom procenom), jer predlagač možda gubi iz vida da bi na duže staze taj predlog potencijalno bio problematičan.

Vi, naravno, ne gubite iz vida opšte dobro kompanije, pa biste imali dobar razlog da se ne grizete za jezik. U isto vreme, postoje i dobri razlozi da ipak zaćutite.

Pre svega, rizično je, jer je predlagač neko na višoj poziciji. Ili je eventualno klijent (a klijent je uvek u pravu), ili je ideja u osnovi dobra, samo bi joj dobro došlo malo modifikacije i razrade.

Postoji i mogućnost da neslaganjem rizikujete trenutnu poziciju – ne samo realnu, nego i poziciju u očima tog predlagača. Koliko je onda vredno truda da budete „onaj što se usudio da progovori“, da ne kažemo protivreči?

Na dobrom smo tragu: ima veze sa procenom rizika, ali ne na način na koji bismo instinktivno procenili rizik. U principu, ako je komunikacija transparentna, a argumentovano neslaganje deo fidbeka (kao što bi trebalo da bude u timovima i organizacijama), onda generalno nemate problem. Ali, nisu svi slučajevi idealni – ili smo (opet) instinktivno skloni da tako pomislimo.

Normalna ljudska reakcija, rekao bi neko ko se razume u ljudske reakcije. U prirodi nam je da se klonimo situacija za koje procenimo da bi nam išle na štetu, a neslaganje sa nekim ko je „malo iznad“ ima i konotaciju neće mu se to baš dopasti, ili čuveno ćuti, ne talasaj…

Međutim, taj jedan „rizičan“ potez je ponekad najispravniji – pogotovo ako bi mogao da spase projekat, investiciju, čak i nečije poverenje. Opet, možda je i sam rizik malo precenjen – okej, primetićete da je sagovornik (tim lider, klijent ili kolega) podigao obrve, možda se i malo namrštio, ali male su šanse da ćete zbog toga dobiti neprijatelja za ceo život.

Hajde da amortizujemo potencijalno neprijatnu situaciju.

Bez obzira na eventualno precenjen rizik, moglo bi biti korisno za početak malkice povući ručnu. Na primer, šta ako se još neko ne slaže sa potencijalno problematičnim predlogom?

Ako postoji mogućnost da okupite još sličnomišljenika, tim bolje. Razlozi za vaše neslaganje će dobiti na težini, a vi možete čuti još argumenata „za ili protiv“. Kako god bilo, dobro je imati na umu još nekoliko važnih stvari.

1. Postoji li zajednički cilj? Izražavanje neslaganja, pogotovo nekome ko je „malo iznad“, ne bi trebalo da se pretvori u nadmudrivanje. Trebalo bi, ipak, da pođe i završi se u pravcu konstruktivne diskusije.

Osim ja, ti ili oni, tim ili organizacija, takođe, podrazumeva i mi. A mi, ako na nečemu zajedno radimo, sigurno delimo zajedničke interese i vrednosti.

Recimo, onaj projekat koji treba isporučiti za toliko-i-toliko – super je ako ga uradimo brzo, ali nije dobro ako ga zbrzamo. Tu bismo na kocku stavili poverenje klijenta, a stekli smo ga tako što je klijent znao da će posao biti kvalitetno urađen.

(Tu dolazimo i do onog da je objektivno manji rizik ne složiti se nego izgubiti poverenje klijenta.)

Pronaći zajedničku potku sa sagovornikom sa kojim se ne slažete znači više šanse da vas on zaista čuje. I tu bi potku trebalo otvoreno staviti na znanje, jer izokola možda neće uvek biti jasno. Trebalo bi je, takođe, staviti u odgovarajući kontekst (konkretnog projekta ili posledica ako je rok „za juče“), jer time pokazujete da štitite i interese nekog drugog.

2. Neslaganje – može, ali uz „dozvolu“. Šta bi moglo biti važno nekome ko je „malo iznad“ ili donosi važne odluke?

Pa, verovatno da se ne oseti „ugroženo“, ili kao da se dovodi u pitanje njegov (ili njen) autoritet. Ovo je više stvar psihološkog osećaja kontole i sigurnosti nego objektivne pretnje, a ako ste ikada bili u prilici da se nadmudrujete sa nekim ko se (u psihološkom smislu) oseća nagaženo, onda znate da bi instinktivna reakcija mogla da bude defanzivost.

Dakle, možda jesmo razumna bića, ali i dalje smo ljudi. A za defanzivnost postoji dobar amortizer – pitati da li je u redu da izložite svoj ugao gledanja.

Na prvi mah možda zvuči snishodljivo, ali na taj način obe strane dolaze u win-win poziciju: vi svom sagovorniku dajete mogućnost izbora (a manja je verovatnoća da će se odmah latiti kontraargumenata ako pokažete uvažavanje), a sebi ostavljate prostora da zvučite samouverenije (čak i ako se u datom trenutku ne osećate sasvim samouvereno).

3. Samo mirno i staloženo. Lakše reći no učiniti, ali ima veze upravo sa samouverenošću. Međutim, ovde nije caka samo u rečima kojima obrazlažete argumente.

Govor tela je često potcenjen, a često baš on može da ostavi prostora za sumnjičavost. Pođite od sebe: koliko ste skloni da poverujete nekome ko govori plašljivo i uz oklevanje, pa malo brza dok priča, često skreće pogled ili se nervozno smeška?

Opet, sve je to deo ljudske prirode kad se malo unervozimo – problem je u tome što neusaglašenost između pokazanog i izrečenog šalje pomešane signale i ima tendenciju da podrije, inače, kredibilne argumente.

I to je, naposletku, moguće amortizovati: govorite lagano i promišljeno, a ako je i to potrebno: vežbajte.

4. Validacija je mama i tata (konstruktivnog) neslaganja. Razumeli ste suštinu ideje ili predloga sa kojim se ne slažete? Dajte to do znanja sagovorniku: to je još jedan amortizer koji smekšava defanzivnost i otvara prostor za produktivan dijalog.

Ukoliko, ipak, želite da proverite, pitajte – sve je bolje od nagađanja ili pretpostavljanja. To bi moglo zvučati ovako: „Ako sam dobro razumeo, ideja je da smanjenjem cena učinimo ovaj proizvod dostupnijim jer time širimo bazu novih korisnika“. Suština je da vaš sagovornik ne mora da se pita da li ste shvatili nameru iza njegovog predloga.

5. Pažljivo sa izborom reči. Zvuči očigledno, ali ovo je jedna od stvari koje nas nisu učili u školi, a možda je trebalo.

Razume se, sigurno ćete izbegavati da predlog ili ideju okarakterišete kao „nepromišljenu“, „naivnu“ ili „pretencioznu“. Generalno bi valjalo izbegavati reči koje spadaju u opisne prideve, jer postoji mogućnost da će biti shvaćene pogrešno ili suviše lično.

Alternativa je da se jednostavno pozovete na činjenice.

Na primer, tesni rokovi su se već pokazali kao problematični iz određenih razloga, a u onih par slučajeva kada je to uspelo, uspelo je zbog specifičnih okolnosti.

Vodite, takođe, računa o tome da ne upotrebljavate fraze koje direktno ili indirektno kritikuju sagovornikovu ličnost. „Nisi u pravu“ ili „Nesmotren(a) si ako misliš da se ovaj projekat može završiti za dva dana“ može zazvučati osuđujuće, pa bi neutralnija alternativa bila – „Sjajno je što imaš poverenja u sposobnosti našeg tima. U isto vreme, iskustvo nam je pokazalo da je protekla dva puta to uspelo jer je deo projekta bio autsorsovan drugoj firmi.“

6. Budite sa nogama do zemlje. Praksa je možda zaista pokazala da predložena ideja nije najbolja, ali vi se, ipak, zadržite na tome da, sa svoje strane, ne izražavate nužno apsolutnu istinu, već svoj stav (koliko god da je on zasnovan na činjenicama ili prethodnom iskustvu). Ovo je „sitnica“ koju ne treba gubiti iz vida, pogotovo u neslaganju sa nekim ko je „malo iznad“ ili sa kolegama sa kojima tesno sarađujete.

Dobar dodatak bi mogle biti i povezujuće fraze – recimo, „razmišljam naglas“ nakon što potegnete argument, ili „šta misliš kada bi…“ ili „kako ti se čini da…“. Na ovaj način ostavljate prostor sagovorniku da se nadoveže i dodatno obrazloži svoj stav.

Sem toga, konstruktivna diskusija počiva i na znatiželji – znatiželji koju vi pokažete prema tuđem gledištu. Ako ste već imali „dozvolu“ da se ne složite, a zatim lepo obrazložili svoje neslaganje, pozovite na kraju sagovornika da učini isto. I dajte do znanja da ste otvoreni da čujete (kontra)argument.

7. Autoritet je, ipak, autoritet. Na kraju, ne treba zaboraviti da konačna odluka ne zavisi (samo) od vas.

Koliko god da je očigledno, nije na odmet i to staviti do znanja. Otvoreno, rečima, kao što ste to učinili potvrdom sagovornikovog mišljenja (govorimo, naravno, o uvažavanju autoriteta bez neiskrenih i blagoglagoljivih komplimenata).

Suština je iskazati poštovanje, ali tako da se u isto vreme komunicira samopoštovanje. Uostalom, tu ste zato što vam je, pored ličnog, važno tuđe i kolektivno dobro. Kada to iskažete samouvereno, i onaj što je „malo iznad“ će steći poštovanje prema vama.

Što znači, ne složiti se inicijalno možda nije najprijatnije, ali definitivno ne mora da boli. I neće boleti ako se s vremena na vreme podsetite šta vam u tome pomaže ili odmaže. Prema tome:

Pomoći će vam:

• Ako stavite do znanja da imate drugačije mišljenje i zamolite da ga obrazložite;
• Ako potvrdite, odnosno uvažite, sagovornikov stav;
• Ako svoje neslaganje potvrdite validnim argumentima i činjenicama;
• Ako to učinite vodeći računa o verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji.

Neće vam pomoći:

• Ako u startu pretpostavljate da će vam neslaganje naneti „štetu“;
• Ako koristite reči koje impliciraju kritiku tuđe ličnosti.

I uvek se setite da bez povremenog neslaganja nema ni napretka – kako ličnog, tako i napretka kolektiva. Ali, o tome će odlučiti da li se „suprotstavljene strane“ postavljaju kao razumni sagovornici koji mogu nešto naučiti jedan od drugog.