Kako hendlujemo različitosti — tolerancija vs. prihvatanje

Kad bismo morali da odaberemo (politički korektnu?) reč prve četvrtine 21. veka, to bi verovatno bila reč „tolerancija”. Ona se koristi u situacijama kad želimo da kažemo kako nam je, eto, ajde, okej što su neki ljudi, po nekim parametrima, različiti od nas. Primeri tih parametara su seksualna orijentacija, nacionalna, rasna, verska ili bilo kakva vrsta pripadnosti i tome slično. Istini za volju, u glavama mnogih ljudi, nažalost, tolerancija je još uvek pojam do kog treba kognitivno i emocionalno sazreti, pa im još uvek sve što je različito od njih deluje kao opasnost ili povod za mržnju.

Istorijski gledano, diskriminisanje svih onih koji se, na bilo koji način — stvaran ili izmišljen — razlikuju, u društvu je bila potpuno uobičajena pojava (setimo se odvojenih toaleta za crnce i belce u Americi pre samo nekoliko decenija, pri čemu su oni za belce bili čisti i uređeni, a oni za crnce bukvalno šupe sa prljavom rupom u podu). Još gorčoj istini za volju, rasizam i ostale slične otrovne pojave, i danas su i te kako prisutne, samo se na njih, ipak, drugačije gleda.

Kad je reč o svetu rada, stvar u vezi diskriminacije je prilično jednostavna: ona je kažnjiva zakonom, kao što i treba da bude. To, nažalost, ne znači da ona i dalje ne postoji, a njeni pojavni oblici su vrlo šarenoliki — diskriminacija prema godinama, rodu, životnom stilu i slično.

Da ne bude sve tako… crno, ono što će, samim progresom čovečanstva, prestati da bude pitanje tolerancije, postaće pitanje prihvatanja različitosti. Drugim rečima, ljudi se više neće samo pozivati da „tolerišu”, što je samo malo lepši izraz za trpljenje, već će ih se učiti kako da prihvate to da su neki ljudi, prosto, po nekim parametrima, različiti od njih. I da je to skroz okej.

U kontekstu preduzetništva, to se pitanje često svodi na sledeće: možemo li da radimo sa nekim ko je toliko različit od nas (po ma kojem kriterijumu), da je potrebno da tu osobu „tolerišemo”? I možemo li, istinski, stupiti iz područja tolerancije, u područje prihvatanja?

Hajde da vidimo.

U čemu je problem sa tolerancijom?

Tolerancija podrazumeva da smo u miru sa, recimo, nečijim životnim stilom i da ga zbog toga nećemo diskriminisati ili, još gore, maltretirati. Ona je bila neophodna spona između otvorenog i društveno normalizovanog neprijateljstva prema određenim kategorijama, kao što su homoseksualci, samci, zaposlene žene i slično.

Međutim, problem sa tolerancijom je što ona, u suštini, ne funkcioniše. A ne funkcioniše u smislu da ćemo se, kad je potrebno, pretvarati da nekoga „tolerišemo”, ali ćemo u sebi i dalje misliti i osećati sve ono što inače osećamo prema toj osobi ili kategoriji populacije kojoj pripada.

Tolerancija se, dakle, odnosi na površinu, odnosno na to kako se, u datom trenutku, prema nekome ponašamo. Kao što rekoh, velika je promena, ali i dalje nije dovoljna, jer ne „zahvata” dublje slojeve od ponašanja. Jedan od tih dubljih, odnosno unutrašnjih aspekata je kognitivni, koji se odnosi na stavove, uverenja, znanja, ali i predrasude i stereotipe koje imamo prema „objektu” tolerancije. Drugi aspekt je emocionalni i obuhvata ono što osećamo prema tome o čemu imamo uverenja, znanja, ali i stereotipe, predrasude, itd. Treći je već pomenuti – ponašajni.

Ako se, dakle, samo prisiljavamo da, povremeno ili kad baš moramo, površinki menjamo ponašanje, bez da suštinski preispitujemo svoja uverenja i sa njima skopčane emocije, onda tu i ne možemo da govorimo o bilo kakvoj promeni, već o pukoj kozmetici.

Prevedeno na jezik svakodnevnog života, a u kontekstu preduzetništva, ako imaš problem sa nekom populacijom, možda je vreme da razmisliš u vezi sa čime imaš problem. Možda imaš predrasude, možda prosto nemaš dovoljno informacija, pa zaključuješ po inerciji i, samim tim, pogrešno.

Ako je to, pak, osoba koja ti se, iz bilo kog razloga, ne sviđa, a taj razlog nije tako „dubok”, kao što su to razlozi da neko bude diskriminisan, da li ćeš tu osobu da tolerišeš? Ili možda prihvatiš? Ili, skroz drugi ekstrem, da odlučiš da ne želiš ništa da imaš s njom?

Pre nego se osvrnemo na to, da vidimo šta znači kada nekoga, suštinski, prihvatamo.

Kako, u praksi, izgleda prihvatanje?

Za razliku od tolerancije, prihvatanje obuhvata sva tri pomenuta aspekta našeg stava prema nekome: kognitivnog, emocionalnog i ponašajnog. Kad nekog prihvatimo, onda razumemo da se ta osoba razlikuje od nas po nečemu što nam je, očigledno, važno (inače ne bismo od toga ni pravili pitanje; recimo, da li ti je bitno koji broj cipela nosi tvoj poslovni partner? Verovatno ne, jer takva pitanja pravimo samo od stvari koje su nam, iz bilo kog razloga, bitne). To je kognitivni aspekt. Emocionalni bi bio da smo u miru sa time što je ta osoba različita i da prema tome imamo neutralne do pozitivnih emocionalnih reakcija. Na kraju, ponašajni aspekt znači da se, prema toj osobi, ponašamo prijateljski, saradljivo i ljubazno, ali — za razliku od tolerancije — to ponašanje je autentično, a ne usiljeno i privremeno (dok ne izađemo iz najčešće nametnute interakcije sa tobom osobom).

Kao što se može zaključiti, mnogo je teže postići prihvatanje, zato što zahteva ozbiljan rad na sva tri pomenuta psihološka nivoa. I zato su danas mnoge inicijative, usmerene ka otklanjanju diskriminacije, kratkog daha ili potpuno neuspešne — zato što se oslanjaju samo na ponašajni aspekt, a način na koji pokušavaju da modeluju ponašanje često je kroz kazne i druge forme sankcija. S druge strane, rad na informisanju, upoznavanju i približavanju ljudi jedni drugima (kognitivni i emocionalni aspekt), doveo bi do prirodne, spontane promene u ponašanju. Problem je, naravno, što je to mnogo teži i duži, a samim tim i „skuplji” put.

Šta ćemo sa ljudima koji nam se ne sviđaju i tačka?

Ne moramo ništa da imamo sa ljudima koji nam se ne sviđaju i tačka. Da tog nekog diskriminišeš, zakonski je kažnjivo i to tako i treba da bude. Međutim, da li ćeš hteti da radiš sa nekim ko, recimo, navija za Zvezdu, a ti navijaš za Partizan, u potpunosti je na tebi. To važi za mnoge ovakve „pripadnosti”, a može da ide i do određenih navika i ponašanja. Recimo, ne sviđa ti se kad neko kasni, kad non-stop priča, kad sluša lošu muziku. Skroz okej — ne moraš da se družiš sa tim ljudima, a ako si preduzetnik, ni da radiš sa njima.

Ovde se, međutim, radi i o tome da nivoi do kojih smo sa nekim nekompatibilni mogu da variraju. Ako za sve koristimo isti kriterijum, možemo da propustimo da upoznamo neke sjajne ljude, samo zato što smo ih na prvu otpisali. Na primer, ako neko ima iritantnu naviku da priča od ranog jutra kao navijen, a s druge strane je pouzdana, odgovorna i vredna osoba, onda je možda dovoljno da prema njoj budeš tolerantna. Da, na površinskom nivou, uz komuniciranje svojih potreba — tipa: „Izvini, mozak mi malo sporije radi ujutru, je l’ ti okej da budemo malo u tišini?”, ili nešto slično — napraviš kompromis koji nikome neće biti (previše) bolan.

Ako je, međutim, pred tobom osoba koja, recimo, izbegava odgovornost, neiskrena je i znaš da nije pametno da u nju imaš poverenja, onda ovde neće funkcionisati ni tolerancija ni prihvatanje. To je zato što je ovo razilaženje na mnogo dubljem, vrednosnom nivou. A pravljenje kompromisa na tom nivou je verovatno baš ono što se desilo osobi koja je smislila rečnicu „Ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se obijaju”.

Zbog toga je pametno znati razlike između ovih pojmova, kako bismo, u nekoj narednoj aktivnosti sađenja tikvi, znali šta je ono što nam je okej, a gde su nam crvene linije koje nije pametno prelaziti.