Šta je kreativnost, ali stvarno?

Reč „kreativnost” već dugo se kotira prilično visoko u rečniku fensi fraza koje se koriste kad se priča o biznisu, preduzetništvu, liderstvu, a o marketingu da i ne govorim. Ona je nekakav jednorog o kome svi mislimo sve najbolje i veoma se raskošno razlikujemo u tome kako procenjujemo koliko smo kreativni, kao i koliko su kreativni drugi ljudi.

Recimo, dok sam se primarno bavila pisanjem sadržaja, klijent bi znao da mi traži da ubacim u neki opis „nešto malo kreativnije”, što je bio prevod za to da se sve malo nabudži, najčešće superlativima i obećanjima za koja svi znamo da su potpuno nerealna, što jeste hronična (i, kako stvari stoje, neizlečiva) bolest današnjeg marketinga. Obično smo, srećom, uspevali da nađemo neko srednje rešenje: budženje, ali bez previše marketinških steroida.

Ako se odmaknemo od marketinga, možemo, takođe, naići na puno korišćenja reči „kreativnost”, najčešće u kontekstu rešavanja nekog problema. I ona se nekako uvek poistovećuje sa razmišljanjem izvan postavljenih okvira i promenom perspektive, a more je floskula kojima se ta paradigma opisuje: od „thinking outside of the box”, pa do famoznog Džobsovog „think different”. Sve ove upotrebe reči „kreativnost” su posve tačne i tu ne postoji nikakav problem.

Tamo gde postoji problem jeste što se ona — kreativnost — često shvata vrlo usko, samim tim i prilično elitistički. A to je pogrešno i može nas navesti na, takođe, pogrešan zaključak kako je reč o nekakvom egzotičnom jedonorogu sa kojim se možeš susresti samo ako si jedan od malog broja srećnika.

Kreativnost je svuda oko nas

Dakle, ne radi se uvek o otkrivanju točka i rupe na saksiji. Ponekad je kreativnost kad uzmeš letvu da sprečiš vrata da se sama zatvore. Kad ne možeš nešto da dohvatiš, pa odeš po metlu da ti njena drška u tome pomogne. Kad u pisanju mejla razmišljaš unapred o svim pitanjima koja bi ti druga strana mogla postaviti, pa joj unapred daješ odgovore na ta potencijalna pitanja, da skratiš i pojednostaviš život i sebi i njoj. Kad razmišljaš da bi ti bilo bolje da posle posla svratiš do apoteke, jer će tad biti manja gužva nego rano ujutro.

Svi naši pokušaji da optimizujemo svoj život, odnosno sva ponašanja, radnje i akcije koje preduzimamo u toku jednog dana — sve je to kreativnost. Za nekog ko se bavi prodajem lubenica, kreativnost je kad ih raseče na više delova i tako komadno prodaje supermarketima. Za nekog ko se bavi prodajom sapuna, kreativnost je kad uspe da pogodi kombinaciju mirisa koji će marketinški biti pun pogodak, kao što je, recimo, „miris sveže oprane posteljine”, „miris peškira za plažu” ili „miris tek okupane bebe”. Za nekog ko je lider, kreativnost je kad nađe način da pristupi osobi za koju zna da odlično radi svoj posao, ali je iz nekih drugih razloga teška za timsku saradnju.

Ne radi se o nekoj egzotičnoj osobini, već o nečemu što razvijamo od kad se rodimo. Bukvalno, od kad smo bebe, pa shvatimo da, recimo, lakše možemo da držimo flašicu s mlekom ako koristimo i ruke i noge. Eto, kreativnost.

Međusobno se, naravno, razlikujemo po tome koliko koristimo tu svoju kreativnost, a samim tim i koliko je razvijamo i koliko smo je osvestili. Ako verujemo u to da je ona nekakav neuhvatljivi jednorog i da je rezervisana samo za mali procenat gotovo genijalnih ljudi, teže će nam biti da se sa njom povežemo i da uvidimo kako je sve koristimo u svom životu. Ovde je dobro paziti da ne odemo u drugu krajnost — kao nesrećni marketing — pa da svaku tricu i kučinu proglašavamo kreativnošću. I to je nešto što je danas jako popularno, bolest koju nam je preneo marketing, a to je da svako običnjaštvo proglašavamo nečim vanrednim zato što se tako valjda osećamo vrednijim. No, to je sasvim druga tema.

Kreativnost u kontekstu kompanija

Sigurno je da bi svaka kompanija volela da može za sebe da kaže da je kreativna. Neke to jesu i mogu da budu, dok kod nekih za to postoje vrlo realistične prepreke (recimo, ako se primarno bavi proizvodnjom nečega i njeni proizvodni procesi su već maksimalno optimizovani). Međutim, to ne znači da one ne mogu razvijati svoju kreativnost, već znači samo da je prostor unutar kog će to moći da se izvodi ograničen. I to je u redu.

Šire shvatanje kreativnosti koje ovde opisujem, zapravo, ima moć da promeni stvari u kompanijama koje za sebe veruju da jesu ili nisu kreativne (dakle, sve), i to tako što će ljudi prvo početi da postavljaju prava pitanja. Na primer, može li ovo da se uradi pametnije? Da li je neophodan ceo niz ovih koraka ili se neki mogu sažeti u jedan / preskočiti / izbaciti? Kako ovo mogu da unaprede moje kolege? Kako će ovo da izgleda klijentu, kad dođe do njegovih očiju? To su samo neka pitanja koja mogu da pomognu u podsticanju kreativnosti.

Sledeća faza je dolaženje do odgovora na ta pitanja, ali ne tako što ću da sedim i razmišljam po principu ŠBB KBB (šta bi bilo, kad bi bilo). Umesto misaonih, sprovođenje pravih malih eksperimenata. Razgovor sa ljudima koji su umešani u te procese, koji imaju odgovore na pitanja iz svoje perspektive. Skupljanje tih odgovora, njihovo povezivanje i izvlačenje zaključaka su ono što vodi ka samoj esenciji ovako shvaćene kreativnost. A to je donošenje odluka o tome koje stvari mogu da se promene i pravljenje održivog i realističnog plana tih promena.

Na primer, ako jedan tim radi direktno sa klijentima i nije zadovoljan aplikacijom u koju moraju da unose podatke koje im klijenti daju (što je situacija u koju sam videla u nekoliko telekoma, u nekoliko zemalja našeg regiona; dakle, vrlo stvaran problem). Potrebno je najpre od tog tima dobiti informacije o tome šta sve nije u redu sa aplikacijom (ne čekati da se oni proaktivno jave, jer se to možda nikada neće desiti, što je opet tema za sebe na koju ćemo se vratiti u nekom od budućih tekstova).

Kad se ustanovi da aplikacija ne radi dobro, tj. da je previše spora i ponekad potpuno neresponzivna, potrebno je proveriti zašto je to tako. Za to ćemo se javiti timu koji je zadužen za održavanje aplikacije. Zajedno sa njima pronaći ćemo problem i napraviti plan rešavanja (optimizacija aplikacije, nova aplikacija, popravljanje onog što se može popraviti shodno budžetu ili nešto četvrto). Kad imamo rešenje, pratimo njegovu implementaciju. I to tako što uključujemo sve strane: od onog na frontu koji je prvi uočio problem, do onog ko je zadužen da sve u pozadini funkcioniše najbolje što može. Naravno, svaka od ovih faza će imati svoje veće ili manje prepreke koje je potrebno preskakati.

Ovo bi, na nivou organizacije, značilo da negujemo kreativnost. Da, naravno, negovati kreativce u čarapama sa Spajdermenom i s čudnim frizurama koji sede na petom spratu. Ali, isto tako, olakšati život onima kojima posao sam za sebe možda nije kreativan, barem ne po klasičnoj koncepciji tog pojma. Ovim razmrdavanjem postojeće stvari — recimo, aplikacije — pomoći ćemo im u onome što rade svakog dana. Rešićemo problem za koji možda nismo znali da postoji, i to praćenjem niza vrlo logičnih i suštinski jednostavnih koraka.

Posledično, sve će biti brže i jednostavnije, a ljudi će biti zadovoljniji.

To je upravo sama suština kreativnosti.