Kad „određeno“ postane „za stalno“

Zamislite ovakvu situaciju:

Nebojša je vlasnik porodične proizvodnje NeBo DOO koja se bavi konzerviranjem organskih plodova. Sezonski se u njegovoj maloj kompaniji ukazuje potreba za više radnika, koja potraje do završetka projekta. Na oglas su se, između ostalih kandidata, prijavile Vesna i Sonja. Dogovoreno je da obe počnu sa radom 15. aprila.

Vesna je dan pre stupanja na rad otišla do proizvodnje, zadužila opremu i potpisala svoj ugovor o radu. Sutradan je došla na posao po dogovoru. Tim ugovorom predviđeno je da njeno angažovanje po osnovu ugovora o radu na određeno vreme traje do 15. jula.

Sonja nije bila u mogućnosti da dođe dan ranije, stoga je dogovoreno da će njen ugovor o radu na određeno vreme, takođe do 15. jula, sačekati ujutru kako bi ga potpisala pre početka smene. Tog jutra, kolege su joj pokazale njenu opremu i pogon za proizvodnju, ali nisu znali ništa o ugovoru. Nagađali su gde bi mogao biti, ali radni dan je uzeo maha, pa je i sama Sonja zaboravila na njega. Dolazila je u svoje smene i narednih dana, a ugovor više niko nije pominjao. Svi su pretpostavljali da je on potpisan regularno. Knjigovođa je na osnovu mejla prijavio Sonju kod Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO) i niko nije uvideo propust da se potpiše ugovor.

Došao je mesec jul, kapacitet posla se malo povećao, a Vesnin i Sonjin ugovor su isticali, te je Nebojša odlučio da jednoj od njih produži angažovanje.

Raspitao se o njihovom radu kod šefice proizvodnje, i ona mu je rekla da se Vesna pokazala kao bolji radnik i bolje se uklopila sa postojećim timom. Dakle, njoj će produžiti ugovor o radu.

Za taj posao zadužio je poslovnu sekretaricu Tanju – da napravi novi ugovor za Vesnu, a da Sonji njen otkaže usled isticanja vremena na koji je zaključen. Pregledajući dosijee radnika, Tanja je uvidela da Sonjin ugovor njoj, zapravo, nije ni uručen, jer su svi primerci nepotpisani. Brzo je otišla do Sonje i zamolila je da ugovor potpiše sada kako bi na taj način otklonili tehnički propust. Sonja je odbila da potpisuje ugovor koji ističe za nekoliko dana i rekla da će potpisati naredni. Sekretarica Tanja nije znala kako se formalno otkazuje ugovor koji nije ni potpisan, Nebojša je bio na službenom putu u Dubaiju, i vremenske razlike su umnogome otežavale komunikaciju. U čitavoj zbrci, ni Vesna nije potpisala novi ugovor, jer nisu imali podatak na koji rok se zaključuje i samo je nastavila da dolazi na posao bez ugovora.

Kada se Nebojša vratio, kalendar je već pokazivao 19. jul. Dakle, prošlo je već 4 dana otkada je trebalo da stari ugovori o radu isteknu, a obe zaposlene dolazile su na posao.

Zakon o radu kaže:

Ugovori o radu mogu da se zaključuju na neodređeno ili određeno vreme. Ukoliko nije jasno definisano vreme na koje se zaključuje ugovor, on se smatra ugovorom o radu na neodređeno vreme, odnosno „za stalno“.

Dalje, ugovor o radu zaključuje se pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku. Dakle, neophodno je da ugovor potpišu i poslodavac i zaposleni. Obavljanje posla bez ugovora smatra se faktičkim radom i povlači sledeću posledicu: ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u pismenoj formi i pre stupanja na rad, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama zakona o radu na bilo koji način ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje 5 radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

Dakle, ukoliko propustite da sa zaposlenim zaključite ugovor o radu pre stupanja na rad, to nije samo tehnički propust lako otklonjiv. Naprotiv, Zakon o radu je takvim situacijama dao ozbiljnost i veoma je jasan – to postaju radni odnosi „za stalno“. I jasno je da, ionako preopterećenim preduzetnicima, naročito u manjim firmama gde vlasnik obavlja i nabavku i prodaju i organizaciju, promaknu ovakve „tehnikalije“, ali radni odnosi su vrlo osetljiva kategorija i u sudskim postupcima imaju veliku pažnju sudija.

Zaposleni se uvek smatraju slabijom stranom, i pored zakonskih normi koje im garantuju povlašćeniji položaj, ukoliko se one prekrše, i sudije otvoreno i nedvosmisleno gledaju na zaposlene kao na stranu kojoj je potrebno više podrške i razumevanja. A treba imati i u vidu da, onda kada zakon nešto ne reguliše precizno, a dođe do sudskog spora, glavnu ulogu ima tzv. slobodno sudijsko uverenje kao legitiman razlog za presuđivanje na određeni način.

Budući da Sonjin ugovor o radu nije formalno zaključen, ona je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad kod poslodavca. Da bi se radni odnos sa njom raskinuo, neophodno je da najpre postoji razlog za njen otkaz, a zatim i proći proceduru sa Upozorenjem na postojanje razloga za otkaz opisanu u ovom tekstu.

Što se tiče druge radnice, Vesne, njen ugovor o radu na određeno vreme je takođe istekao, a ona nastavila da dolazi na posao, ali Zakon o radu eksplicitno ističe da je neophodan još jedan kumulativan uslov kako bi se radni odnos po automatizmu produžio na neodređeno – da zaposlena dolazi na posao najmanje 5 radnih dana. Budući da u ovoj situaciji nemamo ostvarenost tog drugog uslova, poslodavac može sa Vesnom da prekine saradnju bez posledica. Naravno, dani u kojima je ona faktički obavljala posao nakon isteka ugovora o radu moraju biti plaćeni u istom iznosu kao i oni za koje je važio ugovor.

Imajući u vidu ovakvu vrlo realističnu i čestu preduzetničku priču, veoma je, dakle, važno da poslodavci što više i preciznije koriste odredbe zakona o radu, jer na taj način em doprinose pravnoj sigurnosti, em i sami ostvaruju prava iz radnih odnosa. Konkretno – umesto zasnivanja radnih odnosa po sili zakona, koristili bi svoje pravo i slobodnu volju da zadrže kvalitetnijeg radnika, a rastanu se sa onim ko se pokazao neadekvatno.