Kako je regulisan elektronski potpis?

Hiljadama godina unazad potpis se koristi kao potvrda identiteta, i njime se izražava namera i saglasnost, tj. pristajanje na nešto. Iako su hartija i mastilo odavno otišli u istoriju, potpis danas ima jednaku ulogu i značaj u pravnom prometu kao nekada. U XXI veku je definitivno otpočela era elektronskog potpisa, kada on dobija svoju pravnu potvrdu i validnost kroz nacionalna zakonodavstva, uključujući i našu zemlju.

Mala istorija potpisa

Prošlo je više od 5000 godina od kada su stari Sumeri na poleđini glinene tablice korišćenjem slike i reči ispisali ime Gar Ama, što se smatra najranijim potpisom u istoriji.

Kada je početkom XI veka plemić i vojskovođa “El Sid” donirao katedralu u španskom gradu Valensiji, na kraju dokumenta je naznačio svoje ime. U zapadnom svetu se ovo smatra prvim potpisom na modernom latiničnom pismu.

Bili su potrebni vekovi da potpis uđe u pravni život.

Donošenjem Zakona o Statutu o prevarama u XVII veku potpis je dobio obeležje koje ima danas. Zakonom je predviđeno da svi ugovori i testamenti moraju biti potpisani što je ujedno bila zaštita od različitih prevara. Već krajem XVIII veka potpis je bio obavezan elemenat svakog pravnog dokumenta i široko prisutan u svim zemljama.

Godine 1999. usvojena je Direktiva Evropske Unije u kojoj se ukazuje na značaj elektronskog potpisa. Kako se elektronsko poslovanje ubrzano razvijalo, bilo je potrebno da se na nivou nacionalnih zakonodavstava preciznije reguliše ovaj pojam.

Prvi nacionalni zakoni o elektonskom potpisu doneti su u SAD i Velikoj Britaniji.

U našem pravu elektronski potpis je prvi put regulisan 2004. godine.

Regulativa i praksa

Elektronski potpis se kod nas reguliše putem Zakona o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju.

Zakon kaže:

Elektronski potpis je skup podataka u elektronskom obliku koji su pridruženi ili logički povezani sa drugim (potpisanim) podacima u elektronskim obliku tako da se elektronskim potpisom potvrđuje integritet tih podataka i identitet potpisnika.

Prema zakonu:

Ne može se osporavati validnost ili dokazna snaga elektronskog dokumenta samo na osnovu toga što je on u elektronskom obliku.

Elektronska poslovna komunikaciji poznaje i druge načine potvrde identiteta potpisnika (skenirani potpis, faksimil), ali oni nemaju validnost elektronskog potpisa. Elektronski potpis se upotrebljava kada se zahteva visok nivo pouzdanosti, dok se skenirani potpis i faksimil koriste u rutinskim poslovima, kada se pre svega insistira na brzini i efikasnosti.

Elektronski potpis i tradicionalni potpis

Elektronski potpis je elektronska zamena za tradicionalni, svojeručni potpis na papiru. Elektronski potpis je, u stvari, digitalni zapis koji sadrži JMBG osobe.

Kao i klasični potpis na papiru uz upotrebu mastila ili hemijske olovke, tako i elektronski potpis  predstavlja tačno određenu osobu i potvrda je nečijeg identiteta. Na osnovu potpisa dobijamo saglasnost za određeni posao i znamo nameru druge strane.

Kao i kod tradicionalnog potpisa, elektronski potpis može da koristi pojedinac ili ovlašćeno lice koje zastupa neku firmu.

Prednosti elektronskog potpisa

Brzina i praktičnost idu ruku pod ruku sa elektronski potpisom.

Upotreba elektronskog potpisa uključuje jednostavniju administraciju i bržu razmenu dokumenata.

Putem elektronskog potpisa se:

• Potvrđuje identitet i autentičnost osobe koja potpisuje neki dokument;
• Potvrđuje tačnost elemenata sadržanih u tekstu;
• Obezbeđuje se zaštita podataka koji su potpisani u dokumentu.

O postupku dobijanja elektonskog potpisa možete pročitati u tekstu Šta je elektronski potpis i gde mogu da ga nabavim.

Vrste elektronskog potpisa

Naše pravo razlikuje tri vrste elektronskog potpisa:

• Obični;
• Napredni; i
• Kvalifikovani.

Sve tri vrste potpisa su validan dokaz da je određeni dokument potpisan. Međutim, razlikuju se u nivou pouzdanosti u pravnom prometu.

1. Običan elektronski potpis može da služi kao dokaz identiteta potpisnika elektronskog dokumenta, ali ne pruža najviši nivo sigurnosti i nema pravnu snagu svojeručnog potpisa.Iako je praktičan za upotrebu kada je potrebna brzina u radu, upotreba običnog elektronskog potpisa nosi sa sobom određeni rizik i mogućnost zloupotrebe jer se ne može grafološki veštačiti.

   Sa druge strane, napredni i kvalifikovani elektronski potpis osiguravaju veću pouzdanost. Oni su garancija da ništa u dokumentu nije izmenjeno, tj. da je druga strana potpisala određeni dokument u onakvom obliku u kakvom je poslat.

2. Zakon je definisao napredni elektronski potpis kao „elektronski potpis koji ispunjava dodatne uslove za obezbeđivanje višeg nivoa pouzdanosti potvrđivanja integriteta podataka i identiteta potpisnika“.Omogućena je provera autentičnosti identiteta osobe koja je potpisala dokument – napredni elektronski potpis identifikuje osobu koja je dokument potpisala i povezuje je sa potpisom.

   Dokument koji je potpisan naprednim elektronskim potpisom ne može da se kopira i tako izmenjen dalje upotrebljava.

   Napredni elektronski potpis je povezan je sa sadržajem dokumenta tako da se svaka naknadna izmena dokumenta može utvrditi. On je garancija da dokument nije izmenjen u toku pravnog prometa.

   Za razliku od svojeručnog potpisa napredni elektronski potpis ne može izbledeti, niti se može promeniti datum potpisivanja dokumenta.

3. Kvalifikovani elektronski potpis je „napredni elektronski potpis koji je kreiran kvalifikovanim sredstvom za kreiranje elektronskog potpisa i koji se zasniva na kvalifikovanom sertifikatu za elektronski potpis i koji je izdat od strane pružaoca kvalifikovane usluge od poverenja u skladu sa ovim zakonom“.Ako bismo hteli da budemo potpuno sigurni da je neki elektronski dokument potpisalo određeno lice, potrebno je da obezbedimo najviši nivo pouzdanosti, a to je moguće ako dokument poseduje kvalifikovan elektronski potpis.

   Zakon je posebnu pravnu snagu dao kvalifikovanom elektronskom potpisu i izjednačio ga sa svojeručnim potpisom na papiru. Videli smo da običan elektronski potpis ukazuje na identitet osobe koja je potpisnik dokumenta. Međutim, kvalifikovani elektronski potpis garantuje identitet osobe koja potpisuje. Pored toga, sprečava menjanje sadžaja dokumenta. Zato se kaže da pruža najviši nivo sigurnosti.

Kada se može koristiti kvalifikovani elektronski potpis?

Danas je u našoj praksi elektronski potpis široko rasprostranjen kod potpisivanja različitih dokumenata. E-uprava funkcioniše tako da paralelno i dalje važe papiri u fizičkom obliku i elektronski pristup. Napomenimo da je kod završnog računa firme upotreba kvalifikovanog elektronskog potpisa obavezna. Kvalifikovani elektronski potpis se koristi:

• Za potpisivanje faktura i finansijskih izveštaja;
• Kod ugovora gde se ne zahteva obavezna pisana forma ili obavezna overa potpisa;
• Kod završnog računa firme (upotreba kvalifikovanog elektronskog potpisa je obavezna);
• Prilikom podnošenja poreske prijave;
• U elektronskom bankarstvu;
• Prilikom osnivanja firme i registracije kod APR-a;
• U komunikaciji sa Upravom carina, kada prijavljujete i odjavljujuete radnike preko sistema CROSO…

Kada nije dozvoljena upotreba elektronskog potpisa?

Postoje ugovori koji su punovažni samo ako su sačinjeni u pisanoj formi i ako su potpisani svojeručno ili je svojeručni potpis overen kod notara. Na primer, za zaključenje ugovora o prometu nepokretnosti neophodno je da obe strane budu fizički prisutne kako bi svojeručno potpisale ugovor.

Kvalifikovani elektronski potpis se ne može koristiti u sledećim situacijama:

• Kod zaključenja ugovora o prometu nepokretnosti i svih drugih poslova koji uključuju prenos prava svojine na nepokretnostima;
• Kod ugovora i izjava u oblasti naslednog prava (testamenti, ugovori o doživotnom izdržavanju i sl.);
• Kod ugovora o poklonu;
• Kod ugovora o imovinskim odnosima između bračnih drugova;
• Kod ugovora o raspolaganju imovinom lica kojima je oduzeta poslovna sposobnost.