Kako Kovid-19 kriza utiče na etičko poslovanje?

Kako kriza izazvana pandemijom koronavirusa odmiče, situacija se pogoršava, stvarajući sve dublje ekonomske potrese. Veliki broj ljudi već sada je pretrpeo gubitak posla ili smanjenje primanja, a analize kretanja na tržištu ne ukazuju na to da će se stanje u dogledno vreme popraviti. Naprotiv, možemo da očekujemo da će postati kritičnije.

Do sada se pokazalo da su odlučujuću ulogu u zaštiti prava radnika imale kompanije i da sigurnost zaposlenih prevashodno zavisi od toga koliko je jaka etika poslodavaca.

Istraživanje koje je sprovela globalna agencija za istraživanje tržišta, Ipsos MORI, u januaru i februaru, a potom i u aprilu, na vrhuncu Kovid-19 krize, imalo je za cilj da pokaže kako zaposleni u različitim zemljama (Kina, Italija, Nemačka, UK, Indija i SAD) ocenjuju poslovnu etiku na svom radnom mestu.

Zanimljivo je da čak 43% članova upravnih odbora u kompanijama i 37% senior menadžera veruje da će se poslovna etika poboljšati u vreme krize. Samo 21% zaposlenih na juniorskim pozicijama deli njihovo mišljenje. Takođe, samo 37% juniora veruje da uprava njihovog poslodavca poseduje integritet, dok 55% onih na vrhu veruje u sopstveni integritet. 

Ove razlike govore ili o strahu onih na nižim pozicijama ili o ulepšavanju stvarnosti od strane onih na vrhu. Izvesno je da poslodavac može da utiče na sudbinu zaposlenih i da su zaposleni njegova odgovornost, i to ne samo zakonska, već i moralna.

Sve češće oko sebe viđamo primere koji otkrivaju lošu poslovnu etiku, radnike koji dobijaju otkaze bez ikakve najave i objašnjenja. Određeni poslodavci smanjuju nadoknade i slabo plaćenom pomoćnom osoblju u svojim firmama, oduzimaju im i nekoliko hiljada dinara da ih „spuste“ na minimalac, braneći se krizom i zastrašujući otkazima. Drugi su bili odgovorni i odredili granicu ispod koje nema spuštanja plata, a iznad nje procentualno umanjivali primanja zaposlenih. Na ovaj način su najviše oduzeli onima koji najviše i imaju, što je jedini ispravni model postupanja u doba ekonomske krize, a govori o brizi za zaposlene koja će vrlo verovatno biti nagrađena lojalnošću i dodatnim trudom. 

Neke kompanije su otpuštale žene na porodiljskom odsustvu, pronalazeći rupe u zakonu da to učine. Drugi su sugerisali svojim radnicama u istoj situaciji da odsustvo produže kako bi bile bezbedne. 

Neki su čak zaposlenima koji rade od kuće bespravno oduzeli pravo na odmor, računajući na njihov strah i to da u vremenu krize neće smeti da se pobune. 

U pojedinim porodičnim firmama članovi porodice su birali da se odreknu honorara kako bi zaposleni dobili svoje plate. U drugima su nastavili da isplaćuju najveće iznose vlasnicima koji su tu godinama samo formalno zaposleni. 

Navedeni primeri ilustruju kako se na kraju gotovo sve svelo na ličnu odgovornost poslodavca. 

Pomenuto istraživanje pokazuje da bi 15% senior menadžera pristalo da obmane spoljna regulatorna tela. U zemljama u kojima su kazne za poslodavce male ili je teško dokazati njihovu odgovornost, brojka je verovatno i viša, kao i opasnost za zaposlenog.

Uzevši u obzir to kako se situacija do sada razvija, čini se da će novonastala kriza pokazati tačnost narodne mudrosti: „U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci“. Jedino što možemo da učinimo jeste da poslujemo etički i da se potrudimo da budemo junaci – i za sebe i za svoje zaposlene.