Lični brending za buntovnike — zašto trendovi nikad neće pobediti autentičnost

Od relativno nedavno počela sam oko sebe da okupljam ljude koji se, u kontekstu ličnog brenda, ne mogu nazvati nikako drugačije nego buntovnicima. Okupljamo se tako što se oni meni javljaju i postaju moji klijenti, a ja sam njihov kouč u tom procesu. Onda provedemo nekoliko meseci u pronalasku onoga što je njihovo, autentično, u celoj toj priči.

Razlog zašto se javljaju baš meni je to što su u mom ličnom brendingu prepoznali ono što bi narod opisao sa određenim glagolom sa negacijom, pa onda sintagmom „živu silu” u odnosu na to šta diktiraju trendovi. Za mene je, a i za njih, to jedini način da imamo svoj lični brend. Ili će biti baš moj i ličiti na mene, ili ga neće biti, jer nikome od nas nije lako da se pretvaramo ili radimo stvari samo zato što „to tako treba”.

Samim ovim opisom verujem da sam definisala šta mislim kad kažem buntovnik — onaj koji neće da prati trendove, onaj kome je bitno da ostane svoj i dosledan sebi. To je, doduše, do neke mere moguće i kad pratiš trendove, ali u mojoj praksi se pokazalo da takva postavka obično traži kompromis, koji je samo lepši izraz za „nikome nije dobro, ali pravimo se da jeste, jer ne znamo šta bismo drugo”.

U čemu je problem sa trendovima?

Prvi i osnovni problem je taj što pokušavaju sve ljude da stave u jedan kalup. To znači da, ako je moderno da u LinkedIn opis sebe staviš čitavu rečenicu koja bi trebalo da sažme benefite koje će klijent imati od rada sa tobom, svi to treba da radimo. Ili da, ako je moderno praviti kratke reelse na Instagramu, svi to treba radimo, bez obzira na to da li nam je udobno da se snimamo, da li imamo za to vremena, energije, novca i živaca i da li to ima ikakve veze sa nama i onime što radimo. Zato to danas često izgleda potpuno sumanuto, tako što moraš da čitaš redove i redove teksta da bi shvatio da se neko bavi, recimo, društvenim mrežama ili možeš da vidiš da neko ko drži radionice iz osnaživanja preduzetnica na svom Instagramu deli šta je kuvao ili gde je bio za vikend. Ljudima kojima je ovo okej, ne smeta i samim tim, što da ne, ali ima onih koji ne žele da se na ovaj način predstavljaju.

Dakle, stavljanje ljudi pod jedan kišobran neretko daje frankenštajne od sadržaja, a ljudi to vide i ne žele da biraju za sebe. Ono što je tu dodatni problem, tzv. srebrna medalja u promašenosti, jeste to što se trendovi menjaju, tako da sve to, posmatrano kroz malo duži period, može da deluje problematično. Na primer, trend može da bude da snimaš videe i onda kupiš svu opremu, obučiš se i uložiš ozbiljne resurse u to, da bi se sutra trend promenio u nešto sasvim deseto. Ili, postane moderno da se klijentima obraćaš direktno, na „ti”, a onda se trend promeni, tako da mora da se promeni i tvoje obraćanje, a samim tim i ton komunikacije i eto, mast počne polako da se upućuje ka stanici zvanoj propast.

Treće, ako radiš nešto samo zato što tako nalaže trend, a mrsko ti je i mučno, pitanje je ne meseca i nedelje, već dana kad ćeš odustati. I ne samo odustati, već provesti puno vremena čekajući da se nešto desi: da se promeni trend, da dođe dobra vila i skine sa tebe zle čini odustajanja, prokrastinacije i čekanja da se desi nešto što se možda nikad neće desiti.

Autentičnost je bolji izbor — evo zašto

Prvo da se razumemo oko nečega jako važnog: i autentičnost je danas moderna, spada u „buzz words” i jako se lako može pogrešno shvatiti, interpretirati, pa i zloupotrebiti.  Zato je ovde, kao i kod praćenja trendova, potrebno držati svoje kritičko mišljenje u stanju pune pripravnosti. I ne samo mišljenje, već i osećaj koji imaš u vezi svega: ako je osećaj pogrešan, ako imaš doživljaj da guraš kocku u otvor za loptu, ili teraš konja da skoči poput žabe, pogrešno je i ne valja.

Dakle, kad kažem „autentičnost“, mislim zapravo na ono što je tvoje, baš tvoje. Ili moje, ono što sam ja, u svojoj srži. I kao i mnoge moderne stvari, tako i autentičnost lepo zna da kaže „šta”, ali ne zna da kaže „kako“. To mi je smetalo, pa sam odlučila da definišem taj mistični deo autentičnosti, na isti način na koji sam ga prolazila na svojoj psihoterapiji pre nekoliko godina. A magičan odgovor je: autentičnost je ono što je tebi iskreno i suštinski važno, ono što, kad radiš, imaš osećaj da je to-to. Da si to ti, da je to ono što je tvoja svrha. Ako je, recimo, deo moje autentičnosti bunt (a jeste, ko bi rek’o), onda je moj posao da istresam iz gaća sve što mi se čini da mi se nameće, da me guši, da se ne preispituje, da „to tako treba”.

Kako možemo da spoznamo svoju autentičnost u kontekstu ličnog brendinga? Tako što ćemo osvestiti svoje vrednosti, tj. sve ono što nam je važno i šta našem životu (i poslu) daje smisao. Primer je malopre pomenuti bunt. Kad prepoznam koje su to vrednosti koje su mi bitne, u poslu, ali i životu generalno, onda znam da one i samo one mogu biti temelji mog ličnog brenda. Sa akcentom na „ličnog”, jer ako nije moj, onda nije ničiji i ne treba mi.

Za identifikovanje postoji više načina, a moj omiljeni je preko trećeg talasa kognitivno-bihejvioralne terapije (tačnije, terapije prihvatanjem i posvećenošću). Ona i postulira da su vrednosti kompas koji nas vodi kroz život i što ih pre osvestimo, lakše će nam biti da pronađemo svoj pravac.

Šta će ti doneti autentičnost?

Spoznaja sopstvenih vrednosti je jedini način da shvatimo ko smo zaista, šta nam je važno i šta je ono što našem životu, a samim tim i poslu, daje smisao. Nije lako, nije brzo, nije instant. Drugim rečima, neće ti doneti 400% porast prodaje posle mesec dana ni osamnaest upita za saradnju preko LinkedIna u prvoj nedelji.

Ono što će ti doneti su dragocena saznanja: šta je tebi važno i šta je to sa čime možeš i želiš da izađeš pred druge ljude i kažeš: „Evo me, ovo sam ja”. Naravno, tu postoje mnogi rizici, a glavni je da se nekim ljudima sigurno nećeš svideti. To je skroz okej, jer se svakako ne možemo svideti svima; ovde je jedina razlika to što ćemo toga biti svesni.

I onda će trendovi da se menjaju, psi da laju, a karavani da prolaze. Ali, naši temelji će ostati stabilni. Mogu se menjati načini na koje ih integrišemo u svoj brending, načini na koje ih živimo u svom ponašanju, na koje postavljamo svoje ciljeve. I to je dobro, to i treba da se menja, pošto se i mi menjamo.

Ono što se neće menjati je osećaj da smo dosledni sebi, da smo u kontaktu sa sobom, da radimo ono što nam je smisleno, čak i kad je teško (a ponekad mora da bude teško). Osnovna razlika je, kad je teško, u tome da li to radiš zato što je to trend i tako „treba” ili je teško, ali znaš da je to jedini način i zato nećeš odustati na prve naznake tog teškog.

Iz mog iskustva, lični brend je bezvredan, ako ga ne osećaš kao svog. Ako nemaš osećaj neraskidive povezanosti sa njim. A jedini način za to je da je rođen iz tvojih vrednosti. I jedina valjana provera toga da li je dobar je tvoj osećaj, tvoj stepen identifikacije sa njim, priroda vaše veze. To su najbitniji pokazatelji.

Ako ti sve ovo smisla, onda ti želim dobrodošlicu u klub buntovnika, onih kojima je važnije da se svide sebi, nego da se svide drugima. 🙂