GoPro: Surfovanje u živom pesku

Kad god moram da donesem tešku odluku, zamislim sebe kao 90-godišnjaka koji se osvrće na svoj život. Šta bi taj čovek u tom trenutku mislio o sebi? I to uvek olakša stvari, jer zažalićeš samo ako se kukavički povučeš.

Mlad, strastven i spreman na avanturu. Tako bi se mogao opisati Nik Vudman, mladić koji je mnogo voleo da surfuje. Po završetku studija, postavio je sebi ultimatum: Ako do 30. godine ne bude imao sopstveni proizvod, pronaći će, takoreći, „normalan“ posao.

Malo je teško zamisliti da neko u preduzetništvu nalazi beg od svojih strahova, ali za Nika Vudmana je taj strah bio pokretačka snaga. Ili, bar delić te snage, jer je ipak reč o mladiću koji je verovao da je strast najpouzdaniji vodič u životu i u biznisu. Što se tiče nekih drugih pokretačkih snaga – recimo, pragmatičnosti i mudrosti – to već dolazi sa iskustvom i godinama. Ali, Vudman te godine još nije imao, pa bi mu se moglo progledati kroz prste za pojedine navrat-nanos avanture.

Naravno, čim je završio studije, dao se u potragu za potencijalnim proizvodom koji će ga spasiti „normalnog“ posla. Podigao je veb-sajt, EmpowerAll.com, sa idejom da prodaje elektronsku robu čija marža ne prelazi 2 dolara. „Navala“ je bila tolika da je Vudman posle vrlo kratkog vremena – zatvorio sajt.

Sledeći pokušaj je već zapretio da bude uspešniji: Platforma Funbug, za gejming i oglašavanje, nudila je korisnicima mogućnost da osvoje novčane nagrade. Vudman ju je podigao 1999. godine i, mada je uložio i nešto sopstvenih sredstava, investicije su bile više nego dobrodošle.

Vudman čak nije morao ni da ih traži – finansijeri su mu doslovno gurali novac u ruke. Srećna okolnost beše ta što je internet tih godina tek bio u zaletu za veliki bum. Samim tim, ako se investira u bilo šta što ima veze sa internetom, takva investicija je garantovano sjajna investicija.

Tako su razmišljali i oni koji su Vudmanu „gurnuli“ 3,9 miliona dolara za novu platformu. Ako je suma zvučala neverovatno, onda je jačina kojom je Funbug tresnuo o pod bila još neverovatnija. Do proleća 2001. platforma je doživela neslavan krah, toliko da je dospela na listu najvećih onlajn neuspeha.

U međuvremenu, sat je lagano otkucavao – Vudman je napunio 26 godina i pripremao se na petomesečni put duž obala Australije i Indonezije. Nije to bio samo običan odmor, jer je mlađani preduzetnik, sada sa još jednim neuspehom iza leđa, razmatrao odakle da započne (ili nastavi) dalje. A najbolje mesto za novi početak-nastavak bila je – daska za surfovanje.

Sa nekolicinom prijatelja se skućio u kombi i zakotrljao duž obala. Gdegod bi grupa pronašla savršene talase, ponadala se i da će neko uspeti da ovekoveči njen ples na daskama. Avaj, očekivanja su se ispostavila prevelikim, jer je sa tadašnjim foto-aparatima bilo nemoguće (pogotovo u vodi) napraviti iole kvalitetne slike. Ako ništa, društvo se dobro provelo, a Nik Vudman je imao novu temu za razmišljanje. Umesto da se probija kao profesionalni surfer, pokušaće još jednom da se probije na tržište.

Priprema, pozor – snimaj!

Gledajući unazad, GoPro je počeo relativno skromno. Ono što će narednih godina postati jedna od najuspešnijih tehnoloških kompanija, isprva se zvalo „Woodman Labs“. Nik Vudman je nekoliko meseci proveo usavršavajući novi, prenosivi foto-aparat – ideja je bila da ga surferi zakače za sebe i tako ufotkaju svoje pohode na talase.

Ovoga puta je, ipak, izostala podrška finansijera od „spolja“. Vudman je dobar deo novca pozajmio od roditelja, a majka mu je ustupila i jednu šivaću mašinu. Kaišiće koji su se kačili na prenosive aparate Vudman i njegova supruga su zajedno šili od nule. No, i pored izdašne pomoći porodice, budžet su dopunjavali sami – osim kaišića su prodavali i ogrlice od školjki koje su kupili na Baliju.

Od osnivanja 2002. godine Vudmanu je trebalo još dve godine dok ih nije zamenio sopstvenim proizvodom – prenosnim foto-aparatima sa 35-milimetarskim filmom. Bilo je to neobično vreme da se započne takav biznis – verovalo se da foto-aparati postaju stvar prošlosti, jer je čak i Kodak, koji je decenijama slovio za neprevaziđenog giganta, odavno mučio muku sa opstankom. Ali, Vudmanovi foto-aparati su doslovno išli kao alva.

Nekome sa strane je takav razvoj događaja možda izgledao čudno, ali ne i Niku Vudmanu. Ne čekajući mnogo, na tržište je izbacio noviju verziju foto-aparata koji je mogao da „hvata“ digitalne slike i pravi klipove od 10 sekundi. Ovo se, pak, ponovo završilo razgrabljivanjem čitave linije proizvoda, a Vudmanova kompanija – sada pod imenom GoPro – inkasirala je vrtoglavih 355 miliona dolara.

Najzad, 2014. godine GoPro je i zvanično prodao prve akcije. Za njegovog osnivača i direktora, to je značilo da je gotovo preko noći postao milijarder. Kompanija je mogla dalje da raste, da zapošljava nove ljude i da ne žali novca na nove podvige. Doduše, mogla je i da se neslavno surva kao Vudmanovi prehtodni preduzetnički poduhvati. A mogla je i oba, jer dramatični usponi i padovi nekako baš idu zajedno.

Avaj, Vudman je pre toga ipak postao najplaćeniji CEO u Americi. Kao surfer u duši, voleo je i „igračke za dečake“ poput jahti i oldtajmera. Dakako, nije ni njegova kompanija ispaštala – u narednih 18 meseci, broj zaposlenih se više nego udvostručio. Jedini problem je bio u tome što je većina zaposlenih bila na višim, menadžerskim pozicijama.

Da je takav raspored snaga problematičan, videlo se čim je GoPro sredinom 2015. godine predstavio svoje najnovije čedo. Bila je to Hero4 Session akciona kamera, za koju je valjalo iskeširati čak 399 dolara. Na stranu što je cena bila prenaduvana, već je dizajn, blago rečeno, zbunjivao korisnike. Kompanija je, pak, sve snage oslonila na ime sada već veoma poznatog brenda. A sa takvim brendom, logično, nije bilo potrebe zamarati se marketingom.

Dakako, ova pretpostavka se pokazala potpuno pogrešnom. Pošto dobro znano ime, ipak, nije učinilo bogznašta, GoPro je sve pokušao da zakrpi spuštanjem cene. U međuvremenu, nove ideje su se krčkale i dodatno praznile budžet, jer nikada nisu ni ugledale svetlost dana. Nakon svega, Nik Vudman se suočavao sa sve očiglednijim pokazateljima da nešto ozbiljno treba menjati – zaređali su se neprofitabilni kvartali, a vrednosti akcija na berzi su se survavale. Kako sada skrenuti sa nizbrdice?

Pa, tako što će GoPro predstaviti novi vodeći proizvod.

Tačnije, sav teret preokretanja kursa kompanije je svaljen na jedan dron. Ali, ispostaviće se da je „Karma“ bila nešto poput koprcanja u živom pesku – projekat je više puta odlagan, a korisnicima (kako dosadašnjim, tako i potencijalnim) nije baš bio najjasniji ovakav razvoj događaja. Donedavno na sav glas hvaljen brend, koji nije imao problem da proda celu liniju proizvoda, mučio je muku da održi kvalitet po kome su ga toliko dobro znali.

Kao dokaz da nesreća nikad ne dolazi sama, pojavila se i kolektivna tužba glede drona-spasitelja. Kompaniji se stavljalo na teret da navodi obmanjujuće informacije, te da su dronovi puni nedostataka o kojima kupci nisu ni obavešteni. Zbog svega toga – a nepune 3 godine nakon što je Vudman postao najbogatiji američki CEO – GoPro je morao da pravi ozbiljne rezove. 25% radnika je otpušteno, i to većinom onih koji su bili na menadžerskim pozicijama. Najzad, Vudmanu je ostala još jedna opcija – da povuče ručnu i dobro preispita kako i šta dalje.

Napokon sa glavom iznad vode

Godinama nakon te dve neslavne godine – 2016. i 2017. – GoPro je i dalje daleko od inicijalno na sva usta hvaljenog brenda. Nik Vudman, entuzijastični mladi avanturista, takođe, daleko je od mladića koji je neustrašivo skakao u rizike. Što se preduzetništva tiče, nije više jurišao na ogromne talase, već je radije koristio snagu onih manjih. Potonji na prvi pogled možda nisu toliko fascinantni, ali su Vudmanu nudili ono što mu je zaista bilo potrebno – kontinuirano i održivo surfovanje kroz preduzetničke vode.

Oni koji su mu bili u neposrednom okruženju, takođe, svedočili su ovoj tranziciji. Od direktora koji se hranio rizikom i rečima hvale, Vudman je sada bio spreman da čuje i drugu stranu medalje – strahove i brige, kojih je među zaposlenima, nakon svega, s razlogom bilo mnogo. Ali, Nik Vudman, čini se, za sada još nema razloga da strepi od „normalnog“ posla. Ako ikada doživi devedesetu, verovatno će imati i štošta da pomisli o sebi; na prvom mestu, da strast i pragmatičnost i te kako idu ruku pod ruku – a u preduzetništvu, najviše.