Javni nastup (ne) mora da boli

Seminari, konferencije, paneli i radionice; vebinari, podkasti i predavanja, izlaganja i gostovanja… Toliko mesta na kome dobijate (ili stvarate) šansu da se nekome obratite.

(I osetite uvrtanje u stomaku, jer… Ko preživi, nije mu baš do priče. 🙂 )

Elem, razum sasvim razumno kaže, ovo ti je dobra referenca. CV i portfolio kažu, imaš šta i o čemu da pričaš. Struka i iskustvo klimaju glavom, isto misle kolege, saradnici, organizatori, pozivaoci i saučesnici.

Ako su pride iskusni u obraćanju ljudima, prenošenju znanja i informacija o temama koje se tiču njih i njihovih organizacija, onda biti pod spotlajtom deluje tako lako. Onako, kao built-in feature sa kojim neki ljudi prosto izgledaju da „možda je rođen(a) s tim“.

I zaista, deluje tako lako onda kada ste već nakarikali desetine izlaganja pod spotlajtom. Onome ko je tek počeo… Heh 🙂 (abdominalno uvrtanje gratis).

Šalu na stranu, ali ulozi nisu beznačajni. Na kraći rok – da li će ljudi kojima nešto govorite razumeti šta i zbog čega im govorite. Zbog čega je važno da se o dotičnoj temi priča, da li ćete podstaći da se zavrte točkići u tuđim glavama, a kada se ugasi spotlajt, da li će se nešto u tim glavama zadržati.

Na duži rok – da li opravdavate sopstveni kredibilitet, da li vam ljudi mogu verovati i koliko vaš(i) spotlajt(i) osvetljavaju i vašu reputaciju.

Nekome ko je u svojoj oblasti veteran, ko je poverenje i kredibilitet već stekao i opravdao, ljudi će uglavnom progledati kroz prste ako nije sasvim „rođen(a) s tim“. Ali, treba do toga i doći, a neko ko sa predavanjima, izlaganjima i gostovanjima još uvek nije na „ti“… Heh (sad ozbiljno).

Potrebna mu je vežba, ponavljanje, činjenje početničkih grešaka i mnogo učenja iz njih. Prečice ne postoje; postoje možda srećnici koji po prirodi jesu harizmatičniji, ali ako se iole vodite razumom (što bi bilo lepo da se u biznisu podrazumeva), teško da ćete se oslanjati na sreću.

Ali, možete se (za početak) osloniti na perspektivu.

Ko? Je l’ ja?

Je l’ govorim mnogo brzo? Ako usporim, hoće biti previše sporo? Okej, mogu da iskombinujem, da ne bude dosadno… Dobro, sad imam problem s rukama. Majko mila, ovo još gore nego kad igraš pa ne znaš ’de ćeš s rukama. Ovde se samo glupavo njišu pored tela. Ne mogu stalno da držim šake k’o „trougao“, to malo podseća na… (you know who). I zašto sad brinem o rukama kad ljudi pričaju ustima, a ne rukama. Dobro, pričaju malo i rukama, „bodi lengvidž“ i to. Ali, da, treba da smislim kako da ne zaboravim šta treba da kažem. (Je l’ dovoljno tri i po litre tekućine protiv suvih usta i grla?) I da ne mislim kako 148 očiju zuri u mene. Da, treba i u tajmer da gledam. O, pobogu, ovih 20 minuta k’o 20 godina. I vežbe disanja i da mi se ne trese glas. Dovraga.

Sve u svemu – izlaganja, gostovanja i predavanja, seminari, paneli i konferencije baš i nisu „parče kolača“ i ne postoji dugme na koje se isključe abdominalna uvrtanja kada pred 148 očiju (recimo) treba ispričati nešto pametno.

Doduše, postoji nešto što bi bilo najbliže tom dugmetu, samo što ne funkcioniše na klik.

Okej, o čemu ono beše treba da pričam? Aha, sajber bezbednost. Kul, to je moj teren, znam kako stvari funkcionišu. Ali, onih 148 očiju što će da zure u mene, njima možda nešto od tih stvari nije baš najjasnije. Ili im nije najjasnije zašto je to sad bitno. A bitno je, jer imaju organizacije, firme, timove koji dolaze sa time u dodir. Okej, onda suština je da im raščivijam kako to utiče na njihovo poslovanje i koliko će im biti lakše kada budu razumeli te stvari. O, a imam i dosta primera kako da to valjano implementiraju. O, a imam još više primera kad su ljudi probali, pravili greške i nisu se proslavili. Odlično. Ovo je važna tema. (Zapravo, ovo je mnogo važna tema.) I, ako izađem da podelim s onim očima i ušima svoja i tuđa iskustva, svoje i tuđe (ne)uspehe… Da, biće sjajno ako bar dva-tri-devet pari tih očiju i ušiju nešto upiju. Da o tome razmišljaju, da im se odškrinu prozorčići ka nečemu novom.

Sad se možda razbistrilo i da oba izlagača-predavača pomalo imaju pravo. Način na koji se nastupa jeste važan. Ton glasa, govor tela, struktura i poenta onoga što se govori – svaka od ovih finesa na svoj način čini dobru prezentaciju. Međutim, izlagač-predlagač br. 2, iako, takođe, nije imun na abdominalna uvrtanja, učinio je nešto dijametralno suprotno od izlagača-predavača br. 1.

Izmestio je fokus sa sebe i usmerio ga ka onima kojima se obraća i zbog čega im se obraća.

To ne znači da dotični izlagač-predavač nije bitan, jer i te kako jeste – on je taj koji ima neko znanje i iskustvo, neke primere iz teorije i prakse, neko svoje „zašto“ i „zato“. Ali, on pod ovim spotlajtom nije jedina zvezda.

On je, takoreći, medijum koji prenosi svoju priču i po(r)uku, a onih 148 ili koliko god očiju, tu su da bi čuli i videli nešto novo i(ili) drugačije. Za izlagača-predavača koji je izmestio fokus sa (isključivo) sebe, i oni su na svoj način zvezde.

Onaj spotlajt u sali je možda uperen u govornika, ali govornikova pažnja je uperena u njih. I na priču i po(r)uku koja će nekome, nadajmo se, napraviti razliku.

I da – i njemu će sasvim izvesno trebati prakse. Verovatno neće zablistati baš prvi, drugi, možda ni dvadeset i drugi put, pa će mu dobro doći da se udubi u krupnije i sitnije finese javnog govorništva, da savlada tehničice, ponovi jednu stvar 243 puta. Ali, od nečega se mora početi.

Gde ono beše spotlajt?