Pravda za niske plafone i poneku praznu šerpu
Znate onu famoznu rečenicu, parafraziram: „Vi ste prosek petoro ljudi sa kojima provodite najviše vremena“?
Internet je sklon da se malo posvađa oko toga ko ju je izgovorio: da li Džim Ron, Tim Feris, Vil Smit ili Danijel Amen, ili Džek Kentfild, ili… Uglavnom, poenta vam je otprilike jasna. Ako je već toliko išla od usta do usta (uglavnom poznatih), pa još uz varijacije na temu, onda mora biti da u njoj ima i ponešto istine?
A istina bi onda bila da je okruženje možda bitnije nego što mu dajemo za pravo.
Možda ste svedočili tome da se ljudi po ovom pitanju dele na levo ili desno. Na jednoj strani su oni što se vode furalicom „nebitno je odakle si i gde si, bitno je da imaš majndset, upornost i ambicije – i onda te niko i ništa ne može zaustaviti!“.
Na drugoj strani su oni u taboru (nazovimo ga tako) naučene bespomoćnosti. Okolnosti im ne idu u prilog, okruženje isto tako, i u tome vide prilično dobar razlog da odustanu ili da ni ne pokušaju.
Retko se u svemu tome čuje zlatna sredina. Doduše, živimo u zemlji i okruženju (hm…) u kojima je pojam zlatnih sredina izumro pre otprilike 30-ak godina. Možda je zato i (objektivno) pitanje koliko ima mesta optimizmu.
Nije sve ni tako crno, jer da jeste, verovatno ne bi bilo ljudi i njihovih priča vrednih pomena.
U krajnjem slučaju, izgleda da postoji makar neka sivkasta zona. A u sivkastoj zoni su i stvari nekako… Pa, manje-više sivkaste.
Za one koji se ne boje da nazovu stvari pravim imenom, zapravo, teško da su i okolnosti i okruženje iole ohrabrujući.
Ako i sami imate dobre i vredne ideje, ako imate majndset, upornost i ambicije, pre ili kasnije ćete udariti u neki plafon. Imaju ti plafoni raznorazne pojavne oblike: nekada u formi obeshrabrujućih mudrosti („Možeš uspeti kao preduzetnik samo ako muljaš“, „Preduzetnici samo izrabljuju radnike“, „Zar ti nije lakše da radiš neki normalan posao?“, itd.).
Nekada su i u formi zbunjenih, sažaljivih pogleda, a nekada uzmu formu zajedljivih komentara – vrlo često na Nj.K.V. društvenim mrežama, gde je verovatno lakše iza nepoznatog imena posvađati se sa narodom.
Ima tu još svega: od podsmešljivog hm-kanja, do elaboriranja vaskolikih razloga zašto imati svoj biznis i svoju priču nije dobra ideja.
Bude i pokojih reči ili dela podrške, manje-više bojažljivih i ne suviše glasnih. I svaka od tih reči i dela su važni, pogotovo ako dođu od strane nekoga ko je baš mnogo uporan. Ko se ne boji Kome možda nije sasvim svejedno, ali se nagledao (i naslušao) raznoraznih plafona, pa se vremenom dobro utrenirao i evoluirao u debelokošca.
Uglavnom, izgleda da je to nepisano pravilo utreniranih podržavaoca. Nisu uvek glasni i nametljivi, jer 1) ne osećaju potrebu da „viču“, 2) njihova priključenija govore umesto njih.
O, znaju oni još kako da plafoni nekome mogu presuditi. Samo, njihove reči i dela podrške nisu samo puste želje i slepa verovanja. Podupiru ih sve one priče, sopstvene i tuđe, koje demantuju dušebrižniču parolu „Ma, pusti to, nema šanse“.
Nije lako (ali ni sasvim nemoguće) balansirati na onoj manje zlatnoj, a više sivkastoj sredini. Ali, oni koji uspevaju, možda su pronašli dobar recept – drže se zajedno, bilo da su blizu ili daleko, bilo da su u sličnim ili potpuno drugačijim pričama.
Jer, ako se usudimo da stvari nazovemo pravim imenom, okolnosti manje-više stoje ovako:
Ako više naginjete tipovima koji se kunu u majndset, upornost i ambicije, možda ste u maloj prednosti u odnosu na tabor (naučeno) bespomoćnih. Ali, ako se u to kunete nekritički i srljate plafonu pod oblake, postoji mogućnost i da se prilično slupate.
U okolnostima i okruženju kakvi jesu, plivanje uzvodno dolazi uz nezgodne nuspojave. Probijanje raznih plafona sa sobom nosi i mrke poglede, pa je izvesno da će vam delovati da se niste bogznakako usrećili.
U najboljem slučaju, imaćete utisak da ste kao onaj tumbleweed u pustinji i da vaše čukanje u plafon odzvanja kao prazna šerpa.
U pesimističnijem scenariju, sve i da imate onu afirmativnu furalicu, okolnosti i okruženja će nalaziti načina da pokušaju da vas ućutkaju. A sve i da neki plafoni nisu bogznakako visoki, postoje šanse da udarite glavom ili iskrivite vrat, dok se plafon u međuvremenu uporno ne miče s mesta.
U svakom slučaju, realne su šanse da ćete se često osetiti usamljeno. U nekom smislu to zaista i jeste, jer vaša priča je samo vaša i samo je vi možete ispričati tako da ima nekog smisla.
Takođe, nije zabranjeno – naprotiv! – imati velike ideje i „skice“ sa tendencijom da malo odskoče od zabetoniranih plafona. Ali, nije zabranjeno – naprotiv – ni da se povremeno malo ulupate, ili da čukanje u plafon odzvoni kao gorepomenuta prazna šerpa.
Sve u svemu, ne očekujte čuda, bar ne u početku. Mada, očekujte, uz malo vežbanja onoga što neki zovu detachmentom, da neće sve uvek ići glatko.
Samo, nemojte (osim ako vas u to, eventualno, ne uveri sopstveno iskustvo) misliti da nemate baš nikakve šanse.
Ako pronađete onih nekoliko koji vas makar tiho podržavaju, dobro ih čuvajte. Ne mora ih biti pet, kao što veli rečenica s početka, mada je velika verovatnoća da će ih biti mnogo, mnogo više. A ni oni plafoni neće popadati ako u njih lupaju jedan ili dvojica. Ali, jedan po jedan, i svaki sa svojom pričom vrednom pomena – ko zna, možda i imate dobre šanse.
Autor
Marta je prvo htela da bude učiteljica. Pa da svira violinu. Pa da trenira karate, piše pesme, uči jezike i slika. Onda je htela da fotka, svira gitaru, upiše muzičku školu, čita psihologiju i da bude slobodni umetnik. (Štagod to značilo u glavi jedne dvanaestogodišnjakinje.)
Više o Marti