Stani.

Postoji jedna nezgodna stvar u vezi „work-life balance“ koncepta. Lepo zvuči, ali uglavnom u teoriji. U praksi često izgleda tako što samo još jednom da proverim mail u 1.45h ujutru. Ili tako što svakih pola sata ili sat do sledeće obaveze postane „daj da za to vreme _______.

Da se razumemo, često to nije samo lični izbor, već „posao zahteva“. „Klijent zahteva“. „Tuđi rasporedi zahtevaju“. „Saradnja zahteva“. „Proizvod zahteva“. „Sastanak zahteva“. „SVE zahteva“.

Ali, na to ste se pretplatili, kada već imate svoje čedo registrovano u APR-u. Ako je čedo još malecno, to je otprilike kao i sa normalnim, ljudskim čedima. Dok ne prohoda i ne počne samostalno da jede (i obavlja sve bazične radnje jednog prosečnog čeda), vi ste u fazonu da ne znate gde udarate. Misaona imenica, s razlogom. Pogotovo ako imate feler da se za sve (i svakoga) osećate odgovornim. Mada, i nije sasvim feler; pre je normalan rezon za svakoga kome je jasno da preduzetništvo sa sobom nosi odgovornost. Prema onome što radite, prema fakturama, porezima i inoj birokratiji i (mnogo važnije nego što im dajemo za pravo) prema ljudima koji su na ovaj ili onaj način deo priče.

Neka podrazumevanja je besmisleno osporavati. Da, biće perioda kad ste dostupni svima i uvek, jer „sve zahteva“. I kada treba intervenisati juče, misliti o hiljadu stvari a raditi hiljadu jednu i kada nema nazad – moraš nekako da izguraš. Postoji još jedna nezgodna stvar u vezi sa „work-life balance“ konceptom: ako nisi all-in (u poslu), onda ti nije dovoljno stalo; ako ne odgovoriš na onaj mail odmah, onda si nepouzdan, a s druge strane, ljudi silent quit-uju, više ne pristaju da trpe koješta i hrle u kojekakve nedođije da budu stress-free i da glođu organske bobice.

Kako god se okrene, uvek taj balans nekako izostane.

A treba nam, svima. I preduzetnicima i klijentima, „običnim“ radnicima i timovima. Nije atomska fizika, ali… Izgleda da se treba podsetiti s vremena na vreme.

Dok ne postane blizu prekasnog. A crvene zastavice su tu, samo smo se odučili (ili nismo ni naučili) da ih shvatimo za ozbiljno. Za odgovorno, kao i taj posao.

Posao će (možda) ispaštati, u krajnjoj liniji. Ali, crvene zastavice u početku deluju naizgled bezazleno. Pritom, nismo svi isti, pa će „blizu prekasnog“ za svakoga izgledati relativno drugačije. Zato se prepoznavanje tih zastavica svodi na još jedan, ponekad ne tako mali i jednostavan zadatak: da posmatramo i naučimo kako naše performanse, misli i telo reaguju na „ovo je previše“.

Kako se „previše“ odražava na naše interakcije sa drugima (poslovne, a i one druge).

Da li primećujemo razlike u procesu donošenja odluka kada je „previše“, za razliku od kada nije.

Da li smo (i u kojoj meri) prisutni i fokusirani, i kada nam to postaje pomalo sizifovski.

Da li drugi ljudi (naročito bliski, dobronamerni i oni koji nas zaista razumeju), takođe, primećuju da smo pomalo kao Sizif koji nikad da dokotrlja onaj svoj kamen.

Kao što sa ljudima obično biva, mnoge crvene zastavice, granice i prioritete naučimo tek kada ih pređemo. Ono što sa većinom obično biva, jeste da ipak dobiju šansu za popravni. Mnogi se nakon toga ne preokrenemo baš za 180° (hard truth, ali ne valja hraniti bajke – uostalom, i dalje smo samo ljudi), ali ćemo naučiti da makar malo ranije uočimo bezazlenije zastavice.

Ako bi sad dobro došao neki bullet point i naravoučenije, sigurno da bi. Ali, onda bi izostala suština, a to je da recepte, u najboljem slučaju, treba da prokljuvimo sami – posle mnogo isprobavanja i nalaženja šta za svakoga od nas radi ili ne radi. Eventualno ima smisla krenuti od nečega, pa proceniti i, ako treba, prilagoditi.

Zato, ne odlažite onih 7-8 sati noćnog sna.

Pojedite nešto hranljivo, kašikom (makar u restoranu).

Maknite oči od računara i zablenite se kroz prozor bar na 15-20 minuta.

Stavite telefon na „silent“ (idealno, zaboravite ga u drugoj prostoriji) bar na 12-24h.

Odradite trening/šetnju/jogu/štagod volite (samo se pokrenite).

Odgovorite na mail sutra, kadgod može da sačeka.

Pročitajte knjigu (ili bar 10 strana), pogledajte neki dobar podkast ili film.

Krenite (ili nastavite) sa psihoterapijom.

Poisključujte sve uređaje i ljude i sedite sami sa sobom (da, bez ikoga i ičega, samo vi sa vama, idealno negde na vazduhu).

Zakažite pregled kod lekara.

Ako ne sutra, ovih dana ili ove nedelje, nema veze. Neka bude čim bude moglo.

Samo se podsetite da s vremena na vreme dišete. Jer, jednom, za mnogo godina, više neće biti popravnog.