Šta sve možete kao omladinac u zemlji izlazećeg sunca i zalazećih biznisa?

Nekad se kockice jednostavno poklope. Počnete kao student i za desetak godina ste milijarder.

Pre toga se još poklopi da ste mladi, a živite u zemlji sa skoro najviše sedih glava. Poklopi se i da ste učili za softverskog inženjera, a najvrednije lekcije naučite od svog deke preduzetnika.

Na kraju, poklopi se da napravite savršen spoj između onih sedih preduzetničkih glava i veštačke inteligencije. I svi zadovoljni: i vi kao milijarder i preduzetnici koji neće morati da zakatanče svoje firme. I još stotine hiljada običnih ljudi koji će i dalje hraniti porodice od poštenog rada.

Poklopila se tu još jedna kockica u vidu glomazne birokratije. Za početak, zvuči kao spoj nespojivog, ali samo za nekoga ko nije mladi gospodin Šunsaku Sagami.

Preduzetničke bajke za preduzetnu decu

Osim što kažu da u njemu izlazi sunce, Japan suvereno drži mesto jedne od tehnološki najsuperiornijih zemalja. I osim toga, zemlje izuzetno vrednih ljudi.

Malo šta bi Japance odvratilo od toga da rade od jutra do sutra – eventualno ako bi se firma u kojoj provode radni vek bespovratno zakatančila. Ironično, takvih je u Japanu donedavno bilo mnogo, isto kao i vrednih ljudi kojima se smešilo prevremeno penzionisanje.

Doduše, za japanske seniore to otprilike znači da im radni staž ističe pre 70. godine života (šta ćete, vole ljudi da rade). Uz takvog radišnog seniora je odrastao i Šunsaku Sagami, tada još uvek dečak i budući student softverskog inženjerstva. Umesto hiljadu puta ispričanih bajki za laku noć, Šunsaku je slušao priče o tome kako biti uspešan preduzetnik.

Tako se naslušao i lekcije o loto tiketu sa samo 1% šanse za siguran dobitak. Ipak, Sagami nije (odmah) pošao preduzetničkim stazama – sa 22 godine se dohvatio izrade algoritama u jednoj reklamnoj agenciji.

No, iver naposletku nije pala daleko od klade. Prva kompanija diplomca sa Univerziteta u Kobeu nije imala mnogo veze sa softverskim inženjeringom, niti sa nekretninama kojima se ceo vek bavio Sagamijev deda. Ali, jeste bila u pitanju modna kompanija neobičnog naziva „Alpaca“.

Naziv je smišljeno komunicirao kvalitet jer je ova slatka životinja iz južnoameričkih krajeva bila sinonim za najkvalitetniju vunu. Međutim, iako je imao kliker za marketing, Sagamijev preduzetnički prvenac nije se dugo održao.

Modnu kompaniju je koju godinu kasnije kupila kompanija za odnose s javnošću, što je značilo da Sagami više nije bio glavni. No, i za tih par godina preduzetničkog staža, našao je najmanje jednu rupu u sistemu.

Misija spašavanja profitabilnih biznisa

Prva rupa se otvarala već u kabastom procesu akvizicije. Sklapanje ugovora između dve kompanije otezala je troma birokratija (da, toga je bilo čak i u tehnološki superiornom Japanu), a Sagami je tome svedočio iz prve ruke, dok je još pomagao nekada sopstvenoj firmi da prevali period tranzicije.

U isto vreme – i naizgled nevezano za akvizicijsku priču – Sagamijev deda je morao da zabravi svoju agenciju za nekretnine. Ne zbog lošeg poslovanja, niti zbog krahova na tržištu, već zato što nije bilo nikoga ko bi nasledio porodični biznis.

Istu sudbinu je delilo još na hiljade malih i srednjih preduzeća u Japanu. I za sve se moglo upreti prstom u neveselu demografsku sliku.

Naime, već godinama ova zemlja drži drugo mesto u svetu kao zemlja „najstarije populacije“. Milioni sedih glava znače i milione sadašnjih (i budućih) penzionera, od kojih mnogi imaju svoje male ili srednje firme.

Za mnogoljudni Japan to znači da je pronaći nekoga ko bi nasledio biznis ravno… Pa, recimo, šansama za osvajanje onog loto tiketa sa samo 1% posto šanse za dobitak.

Pritom, Japanci, osim što su beskrajno vredni, imaju i sebi svojstvene kulturološke bubice. Prodati svoj biznis bilo kome (ili ga uopšte i prodati) tradicionalno baš i nije prihvatljiva opcija. I onda dobijete poražavajuću statistiku da skoro polovina preduzetnika-seniora, kada odbroji godine preduzetničkog staža, za budućnost svojih firmi nema nikakav plan.

Otuda i Sagamijev deda, kada je zagazio u 9. deceniju, nije imao kud nego da zakatanči svoju agenciju.

Pomalo iskusan u marketingu, preduzetništvu i software developmentu – i vrlo iskusan u slušanju dedinih preduzetničkih priča – Šunsaku Sagami je već imao viziju i velike planove.

Imao je i tek 27 godina kada je 2018. osnovao M&A Research Institute Holdings Inc. A to je tek bio početak: pokrenuo je priču koja će promeniti trajektoriju za hiljade biznisa predodređenih za ključ u bravu – i ne samo biznisa i njihovih vlasnika u lepim godinama, već i vrednih radnika koji bi time ostali bez posla.

Inteligentno krekovanje sistema

Plan jeste bio velik, ali suštinski vrlo praktičan. Na jednoj strani bile su firme čiji vlasnici nisu imali naslednike. Na drugoj, potencijalni kupci-naslednici srednjih i malih preduzeća koja bi se inače ugasila. A u sredini – veštačka inteligencija, kao tehnološki superioran linchpin.

Sagamijev Institut je u ovom slučaju nastupao kao „provodadžija“ za japanske biznise i njihove stare i nove vlasnike. U isto vreme, pokazalo se da njihovo potencijalno spajanje uz pomoć AI i posebnog algoritma ima više od jedne ili dve prednosti.

Pre svega, Šunsaku Sagami je dobro zapamtio lekciju o tromoj birokratiji iz ranijih dana. Tehnologiju je uposlio kako bi sasekla veći deo nepotrebne papirologije i time olakšao i ubrzao administrativne komplikacije. Umesto dotadašnjih pola godine do godinu dana (toliko je u proseku potrebno za sklapanje dilova tokom akvizicije), u M&A institutu ovaj proces traje brzinskih 49 dana.

A kada ljudima olakšate stvari, onda su i oni spremniji da prihvate superiorne tehnologije. U Japanu se to videlo i po tome što je sve više seniora postajalo otvoreno za do tada nepopularan manevar prodaje svojih firmi novim vlasnicima.

Verovatno je i Šunsaku Sagami bio svestan nepoverljivosti svojih sedokosih zemljaka. Zato je njegov M&A Research Institute u prvom redu client-friendly: klijentima se naknade naplaćuju tek kada je posao završen, a dilovi između starih i novih vlasnika uspešno sklopljeni.

I nisu u celoj priči zadovoljni samo mlađi i stariji klijenti: Sagamijev Institut je u međuvremenu osvojio i tokijsku berzu.

Prošlogodišnji IPO je doneo profit od 7.1 miliona dolara, a vrednost kompanije se nakon toga usedmostručila. Za mlađanog Šunsaku Sagamija, ovo je značilo i status najmlađeg milijardera u Japanu. Sa više od milijardu dolara (iliti, više od 130 milijardi japanskih jena), prilično je nadmašio svoje „uboge“ vršnjake.

Što se M&A Research Instituta tiče, u njemu danas ima više od 160 zaposlenih i u proseku oko 500 akvizicija. Sagami se, ipak, ne zaustavlja na tome: vremešni klijenti su u međuvremenu počeli da zapitkuju i šta da rade sa novcima nakon prodaje svojih firmi.

Eto i sledećeg poduhvata u vidu upravljanja imovinom. A šta i kako će biti dalje, pokazaće vreme i svemoćni AI. Pa, sada, recite da mladi i stari ne mogu lepo da sarađuju.

I da – ako vas još uvek gricka bojazan da (li) će AI da otme ljudima poslove, nije do AI-ja. Do ljudi je.