Bio jednom jedan lav. Kakav lav? Strašan lav.

Postoje ti neki trenuci u životu koje pamtimo. Znamo gde smo i sa kim bili kada se nešto desilo. I često nismo svesni koliko su te stvari značajne, dok ne prođe neko vreme i ne vidimo koliko je dubok trag koji su ostavile.

Ovi trenutci nisu za sve ljudi isti. Za neke je to prvi put kada su pogledali neki film, čuli pesmu, ili pročitali knjigu. Za druge je to možda prvi put kada su probali neki ukus, osetili neki miris, započeli šetnju nekim gradom ili upoznali neku osobu.

Za neke, a slobodno ću reći i mnoge od nas, to su sportski događaji. I u zavisnosti od generacije, nekom je to Teova trojka preko Garbahose, nekom jedna od dve Saletove, nekom je Mijatova prečka ili Piksijev „suvi list“, nekom je Mokina i Kićina odbojka, Vanjin potez u finalu Olimpijskih igara. Hvala Bogu, takva smo nacija, mnogo ovakvih stvari ima.

Kada tako nešto doživimo, nakon toga život delimo na trenutke koji su bili pre i posle toga.

To su događaji koji imaju više dimenzija, ali obično je ona ključna vezana za ljude. A ti ljudi… ti ljudi su retko obični.

Da se razumemo, često su rođeni kao potpuno obični, ali su u nekom trenutku tokom formiranja i odrastanja, od sebe, uz mnogo mukotrpnog rada, učinili najboljim, a često i besmrtnim.

Jedan sasvim neobičan lav

Pre tridesetak godina jedan mali nosati imigrant u Švedskoj živeo je u teškim uslovima, u siromašnoj porodici imigranata koja se raspadala. Odrastao je malo sa majkom čistačicom koja je radila po 15 sati, malo sa ocem alkoholičarom, i gomilom braće i sestara, iz više brakova.

Bio je klinac koji se nije uklapao nigde, koji je često bio gladan i zapostavljen, a stigao je neshvatljivo daleko. I možda je tu bilo i malo sreće, po koje zrnce, ali uz tu količinu rada, moralo je da se desi. Zašto? Zato što je znao da možda nije rođen za velika dela, ali da uz beskompromisan rad i trud može da napravi od sebe nekog ko jeste.

Taj mali je i dalje svoj, samo više nije tako mali. I dalje je nosat, i sa svojih 195cm i 42 godine, pre nekoliko dana izašao je poslednji put na San Siro, kao aktivni fudbaler.

Sada kada je konačno okačio kopačke o klin, više niko nema dilemu da je jedan od najvećih i najznačajnijih koji su ikada igrali ovu, usudiću se i dalje reći, predivnu igru.

Danas kada kažeš – Zlatan, nije potrebno reći ništa više. To nije ime, to je sila prirode koju prepoznaju na svim meridijanima.

Ima igrača koji su osvojili više titula, više puta podigli neke značajne trofeje, ali… malo je onih čije je ponašanje, harizma, stav i energija toliko uticalo na igru, saigrače, ali i sve nas koji volimo fudbal, najvažniju sporednu stvar na svetu.

Jer malo je njih koji su toliko puta uradili nemoguće, koji su se toliko puta vraćali kada su bili otpisani, i koji su svima nama, sa ovog podneblja, pokazali koliko daleko može da te odvede veliko srce, krvav rad, i neponovljiv osmeh.

Za kraj…

Pre desetak godina, kada je odlazio iz Pariz Sen Žermena objasnio nam je da je došao kao kralj, a odlazi kao legenda, i da je on jedan jedini – Zlatan Ibrahimović – lav. Tada je već bio u zrelim godinama i malo ko je doživeo ozbiljno reči, uvek prepotentnog napadača. Samo… sve ono što je usledilo, i igre, i povrede, i oporavak, sve je samo ne obično i ljudsko.

Nismo mu verovali, ali on je zaista bio ozbiljan. Par godina kasnije objasnio nam je na svoj način:

Lavovi se ne porede sa ljudima.

Reći ćete možda da to nema nikakve veze sa poslom, preduzetništvom, i svim onim što je tema ovog portala, ali grdno grešite. Ta alhemija, hrabrost i snaga da u sebi pronađeš način i put, da uradiš nešto što je nemoguće – to je ono što i nas i njih tera da pokušamo.

Samo ne postanemo svi Ford, Mask, Gejts ili Zlatan… ili jednom rečju – lavovi.

Ako se, ipak, u svom životu ili poslu sretnete sa nekim ovakvim lavom, znajte da za vas ne važe ista pravila.

Ako, kojim slučajem, želite da postanete lav, znajte i da je sada možda kasno.

Ipak, ako baš želite, moguće je.

Prvo, poželjno je da se rodite kao lav.

Sad, na to ne možete da utičete. Ako se već niste rodili kao lav, možete postati lav tako što ćete davati i poslednji atom snage, iz dana u dan, da to učinite.

Ako ste se rodili kao tigar biće vam lakše svakako nego ako ste se rodili kao miš, ali je put svakako dug i naporan. Jer nije lako ubediti sebe, a zatim i sve ljude oko vas da ste lav. Sve ostalo se i nekako da rešiti, ali ovaj detalj je ključan.

Jer zapamtite – ako izgleda kao lav, riče kao lav, kreće se kao lav, i svi misle da je lav – gotovo sigurno je lav.

—

Dečko, hvala ti za svaki, a naročito onaj gol, za dolazak na Teatar Snova, trud da se kroz rad i bol uvek vratiš da nas još malo obraduješ i zato što si pred publiku Sanrema izašao uz – jutro je.

Zato što si uvek bio baš ono što zaista jesi i time nam svima dao pravo i snagu da mi budemo ono što jesmo – ma kako drugi gledali na to.

p.s. Ovaj tekst je inspirisan tekstom koji sam napisao pre nekoliko godina, a koji se bavim i nekim drugim temama. Ako vam je bilo zanimljivo, pročitajte i taj tekst.