Adam Grant – Skriveni potencijal

Primetili ste skele pored građevina? Uvek su blizu visokih zgrada, pomažu radnicima da dosegnu visine koje su im van domašaja. Čim završe gradnju, te skele se skidaju, jer je cilj postignut, a građevina stoji samostalno. One su ionako bile samo privremena konstrukcija.

Nova knjiga Adama Granta je o tome. O svemu što nam pomaže da dosegnemo visine koje su nam trenutno van domašaja. A ako nam potrebnu “skelu” već niko ne nudi, ne da nije zgoreg, nego je vrlo preporučljivo da je potražimo sami.

U ovoj sjajnoj knjizi (dobar je Grant, zato i nije prvi put u ovoj rubrici) donosi mnogo zanimljivih priča o poznatim i nepoznatim ljudima koji su ostvarili izvanredne rezultate u različitim oblastima.

Da li se to dogodilo zahvaljujući izvanrednom talentu?

Sledi dobra vest: Ne.

Stiven Kari, Evelin Gleni, Stiv Martin, Marius Ešli i još mnogi junaci Grantovih priča na putu do izvanrednih rezultata imali su mentora, profesora, kolege, trenera, roditelje, dobar sistem, čak i dobro postavljena pravila. Niko neće obaviti posao umesto nas i “nositi” građevinu. Ali, veoma su korisni kada gradimo “nešto naše” iznad visine koju trenutno možemo da dosegnemo.

O karakternim veštinama

Kaže Adam Grant, a kao organizacioni psiholog i profesor prilično je pozvan da nam to kaže, da pogrešno veštine delimo na “tvrde” i “meke”. Taj koncept ustanovljen je u Americi u vojnoj industriji 1960-ih godina i danas nema mnogo smisla.

Ono što ima smisla je podela na kognitivne veštine i karakterne veštine.

Ako ste ikada čitali Granta, znate da će on uvek zagovarati usavršavanje. Ali, usavršavanje – čega? Svakako je korisno ako poznajemo osnove računovodstva, ljudskih resursa, utvrđivanja cena itd. Ali, ono što, sudeći po brojnim istraživanja daje mnogo bolji i brži efekat jeste usavršavanje proaktivnosti, discipline i odlučnosti, što sve spada u tzv. karakterne veštine.

Ali, ako smo po prirodi nedisciplinvani, neodlučni ili reaktivni… Ima li nade za nas? Da li je i kada prošao taj voz u kojem smo mogli da malo poboljšamo svoju poziciju? U detinjstvu? Tokom školovanja?

Zapravo, voz za usavršavanje konstantno saobraća i samo od nas zavisi hoćemo li se u njega ukrcati i koliko dugo voziti. Ovde ću citirati Granta:

Kod potencijala nije bitna startna pozicija, bitno je koliko ćete daleko od nje odmaći. Potrebno je da se manje fokusiramo na tačku iz koje smo krenuli, a više na razdaljinu koju smo prešli.

Feedback ili savet?

Još nam nije ušlo u naviku da dajemo povratne informacije, dobre ili loše, osim onda kada nam ih neko eksplicitno zatraži, a Grant već ima bolju ideju. Tako da nije loše da odmah usvojimo nju.

Kaže on:

Lako je biti kritičar ili navijač. Mnogo teže je postići da se svi postave kao treneri. Kritičar vidi vaše slabosti i napada najgoru verziju vas samih. Navijač vidi vaše dobre strane i veliča najbolju verziju. Trener vidi vaš potencijal i pomaže vam da postanete bolja verzija.

Ideja je, dakle, da od ljudi koji prolaze kroz naš privatni ili poslovni život, bilo kao navijači ili kritičari, ne tražimo feedback u kojem će nas oni pohvaliti ili pokuditi, već tražiti savet.

Ljudi vole da daju savete, osećaju se kompetentno i poštovano i spremni su da ulože veći mentalni trud i podele iskreniji uvid od klasičnog pozitivnog ili negativnog osvrta. Ne samo to, feedback, kakav god bio – bavi se onim što ste već uradili (prošlost) dok se savet bavi budućnošću – šta uraditi sledeći put.

Jednostavno, recite ovako:

“Navedite jednu stvar koju bih mogao da poboljšam” i pustite ih da pričaju. U tim odgovorima krije se kompas za unapređenje vašeg ponašanja ili poslovanja. Naravno, od vas će, da ne kažemo – od vaših karakternih osobina – zavisti koliko ćete vi usvojiti i primeniti.

Dosada vs igra

Čitali smo u knjizi Natprosečni Malkolma Gledvela da se izuzetan uspeh postiže tek nakon više od 10.000 sati vežbanja. Od tenisa, preko programiranja, do sviranja u bendu. Hmmm… Grant je i to malo istražio. Kaže da to pravilo važi, ali ne za svaku oblast i ne za svaku osobu. Takvo ciljano vežbanje je neophodno za poboljšanje veština u predvidivim zadacima, poput sviranja violine, zamahivanja štapom za golf ili slaganja Rubikove kocke.

Kod drugih aktivnosti, može se dogoditi suprotna stvar – sindrom dosade i potpuni pad motivacije. Ako ste i ovo osetili, postoji još jedna dobra ideja koja se ovde izlaže: planirana igra. Planirana igra nije isto što i gejmifikacija. Ne podrazumeva da dosadnom zadatku dodamo bodove, značke ili nagrade i proglasimo ga zabavnim. Ideja je da promenimo sam način vežbanja: da veštinu koju želimo da razvijemo razložimo na manje delove, a zatim unesemo igru, raznovrsnost, izazov ili neko novo pravilo zbog kojeg ćemo želeti da nastavimo.

Drugim rečima, i dalje vežbamo ciljano – samo ne moramo da se dosađujemo dok to radimo.

A ako ne ide ni sa njom, sledi odmah plan C: O’ladite malo. Napravite pauzu. Mnogo toga dobrog se izrodi u pauzama.

A kada se zaglavimo?

Šta ako ne možemo da krenemo ni posle pauze?

Faktički radimo, da ne kažem – odrađujemo, trudimo se, funkcionišemo, ali imamo utisak da već neko vreme ne idemo nikuda. Tada nisu problem ni nedostatak discipline, ni pogrešan savet, ni dosada.

Grant za to ima reč – tavorenje.

Tavorenje je emocionalno iskustvo odugovlačenja. Ne morate biti depresivni ili pregoreli, ali se definitivno osećate „meh“. Svaki dan vam liči na ponedeljak.

Drugim rečima, niste na dnu, ali niste ni u usponu. Disciplinovani ljudi su tada baš skloni da pokušaju još jače da guraju u istom pravcu. Grantov predlog je zanimljiviji: kad ne ide, ne treba zapinjati jače, nego potražiti drug(ačij)i put napred. Kada se zaglavimo, korisno je napraviti korak unazad i potražiti novu perspektivu. Ovo jes’ lakše reći nego izvesti, ali – hej, vratimo se na suštinu knjige: kad ne možemo sami, potražimo “skelu”: pomoć, savet, razmenu mišljenja.

Zaključak

Možda najdraža Grantova ideja iz ove knjige za mene je ona da usavršavanje ne mora uvek da bude sredstvo za neko veliko dostignuće jer je usavršavanje samo po sebi vredno dostignuće. Učili ste nešto novo, npr. strani jezik, i osećali se dobro tokom tog procesa? To je dovoljno, svaka čast.

„Skriveni potencijal“ nije knjiga o tome kako da svi postanemo najbolji, najuspešniji ili natprosečni. Više je o tome da, ako želimo, možemo da odmaknemo od mesta sa kojeg smo krenuli.

I da, ako se do sada još niste susreli sa Grantom, sada je pravo vreme. Njegov stil pisanja je takav da, ne samo da ćete naučiti dosta o upravljaju sobom, ljudima i organizacijama, nego ćete pokupiti i mnogo drugog usputnog znanja. Bilo onog koje će vam proširiti opštu kulturu i koristiti ako se takmičite u kvizu, bilo onog “zlu ne trebalo” znanju, poput: kako se izvući iz živog blata.

Da, pravog živog blata, ne mislimo na neko metaforičko blato – imaćete tačan postupak korak po korak.

Citati:

Ljudi koji najviše napreduju, retko su čuda prirode. Obično su čuda odgoja.

Prelaženje velikih razdaljina podrazumeva hrabrost da se prepustimo odgovarajućim vidovima nelagode, sposobnost da upijemo prave informacije i volju da prihvatimo odgovarajuće nesavršenosti.

Poenta učenja nije uvek u pronalaženju adekvatne metode za sebe, već u pronalaženju adekvatne metode za konkretan zadatak.

Ukoliko nemate poremećaj u učenju ili čitanju koje vam otežava da analizirate tekst, kada govorimo o kritičkom razmišljanju, čitanje je bez premca.

Poboljšanje zavisi ne samo od količine informacija koje tražite, već i od kvaliteta informacija koje usvajate.

Biti ljubazan znači zadržati za sebe povratnu informaciju da bi se neko trenutno osetio dobro. Biti plemenit znači biti iskren i reći osobi kako može da se poboljša u budućnosti. Moguće je biti direktan u svom obraćanju a istovremeno uviđavan u načinu na koji se nešto saopštava.