Čudni biznisi su za čudne ljude – ili ipak ne…
Raskidi su gadna stvar. Retko koji ne boli (ponekad baš mnogo boli) i ponekad ljudima treba dosta vremena da ponovo budu oni stari.
Ako se poklope gadan raskid i čudan smisao za humor, onda bi dotična kombinacija mogla da ispadne unovčiva. Valja dodati još i kašičicu inata, te donedavno dragoj osobi poslati jedan, takoreći, antiljubavni poklon.
Mnogima tako nešto prođe kroz glavu, poneki to i učine, a retki od toga naprave biznis. Nešto poput:
Prelepi buket uvelog cveća za osobu kojoj želite da se goni iz vašeg života.
Ozbiljna priča koju je na umu imao jedan cvećar iz Los Anđelesa, kada se zapitao – postoji li neko kome bi mogao da prodaje uvelo cveće. Pošto, jelte, sveži i lepi i mirišljavi buketi će svakako jedared da uvenu, pa čisto da im se malo produži rok trajanja. Tako je nastao Dirty Rotten Flowers, odakle kivni eks-ljubavnici mogu isporučiti „prelijepe bukete“ svojim nevoljenim osobama.
Dovitljivi cvećar iz El-Ej-a samo je jedan od nekolicine koji su pokazali da relativno male ili ko-bi-se-toga-setio niše ne podrazumevaju nužno i neisplative biznis ideje.
Još je Stiv Džobs davnih dana rekao da ljudi ni ne znaju šta im je potrebno dok im se to ne pokaže. Ispostavilo se da to ne važi samo za Macintosh ili iPhone, a ispostavilo se i da uopšte ne mora biti basnoslovno skupo.
Sudeći po „Krompir-pošiljci“, dovoljno je da bude uvrnuto.
A „Krompir-pošiljka“ je poklon za koji biste stvarno hteli da budete prisutni kada ga poklonite dragoj osobi. Zamislite njen izraz lica dok odmotava poklončić i ugleda krompir sa slikom vašeg lika i personalizovanom porukicom.
Neko bi pomislio, ovo nema šanse da ima prođu. No, ljudima ponekad svašta pada na pamet, a poneki ekscentrik bi se zakleo da i jedan krompir može biti izuzetno romantičan poklon. Pošiljka se može isporučiti i putem mejla i gotovo je izvesno da neće imati sudbinu uobičajenih krompira: u pomfritu ili krompir salati.
A ako krompir može da se ne jede, onda sigurno postoje inače nejestive stvari za koje bi se neko setio da ih pojede.
Jednom takvom nejestivom predmetu je uglavnom mesto na nogama, u krajnjem slučaju u kutiji ili cipelarniku. U ne tako paralelnom univerzumu, cipele raznih oblika i boja se služe na tanjirima.
Ideja nije novijeg datuma, ali je definitivno razotkrila nišu u niši. Jedna od boljih njenih strana je što kompanije, koje inače prave prehrambene proizvode, mogu da je kopi-pejstuju i prilagode ukusu kupaca. Uglavnom su to poslastičarnice (mada im se u posao nekada umešaju i brendovi prave obuće, kao što je svojevremeno učinio Adidas), što znači da im je jestiva obuća svojevrsni dodatak konvencionalnijem meniju.
Ipak, ideja se nekako odomaćila, pa su čokoladne cipele i patike dobile svoje parče tržišta. Uostalom, kreativnost nekako ide ruku pod ruku sa hranom, i to ne samo u svetu dvonožaca kojima trebaju samo dve patike.
Rami Masarve je radio kao kuvar u San Francisku, kada mu je u život ušetao jedan Grizli. Grizli je tada bio kuče, a da bi izrastao u zdravog i lepog psa, morao je da pazi šta jede.
Ovde je Masarve zasukao rukave i dao se u studiranje zdravije verzije hrane za pse. Pet godina kasnije, od korisnog je napravio… Pa, još nešto korisno. Ekskluzivne recepte, pritom, specijalno skrojene za kuce, ponudio je po ceni od 75 dolara u svom restorančiću „Dogue“.
To nije bio još jedan u nizu pet-friendly restorana. Možda je pre trenutak kada shvatite da psi diljem San Franciska jedu bolje od većine ljudi. Organska hrana je inače in, a „Dogue“ pravi i svoju verziju kapućina – domaći „dogguccino“.
To je, zapravo, i bila ideja Ramija Masarve: da poduči druge o zdravim psećim namirnicama i da im ponudi, uz dnevni meni, posebno sastavljen plan ishrane za pse.
Ili, možda se ipak više isplati imati manje zahtevnog ljubimca. Još isplativije je ako nije, zapravo, vaš, nego ste ga privremeno unajmili.
Ima tu i par, takoreći, uslova: recimo, da imate dvorište (što veće – to bolje) i da niste ljubitelj korova i buke koju prave kosilice za travu.
Jedna američka kompanija je i u ovoj grupi našla svoju ciljnu grupu. „Hire Goats“, kako i ime kaže, znači da možete iznajmiti kozu da vam uredi dvorište, pašnjake ili farme, da ih očisti od korova i pritom obnovi (ili sačuva) biodiverzitet.
Na kraju dana, meketanje ipak znači i manju decibelažu u poređenju sa drndanjem prosečne kosilice. Dakle, prave koze na potpuno prirodan način ulepšavaju i čuvaju okolinu i verovatno su najbolji primer eco-friendly i održivog biznisa.
Zašto uobičajeno, kada može šašavo?
Jednom u ponekad zadese se biznis ideje koje se baš ne uklapaju u prosek. Štaviše, dobar deo preduzetnika bira kompanije koje se bave relativno „normalnim“ delatnostima. No, ljudi sa njuhom za biznis će nanjušiti svoje niše ne sasvim običnih ciljnih grupa, sa pomalo čudnim (pa i bizarnim) navikama i potrebama.
Otkako je AI postao „the real thing“, taj prostor ima tendenciju da postaje još veći. Na primer, Skot Valdez iz Atlante pokrenuo je biznis sa idejom da to bude svojevrsni virtuelni asistent u svetu online datinga. Dakle, kome nije do toga da se bakće sa uređivanjem profila ili ćaskanjem sa potencijalnim dečkom ili devojkom, sada i to može da autsorsuje ekipi iz kompanije VIDA Select.
Ni ova ideja nije nova (pritom, od nje ima i daleko neobičnijih), ali bilo da je nastala iz šale (poput „Krompir-pošiljke“) ili da bi zaista nekome rešila problem (poput „Hire Goats“), ogolila je činjenicu da na tržištu i te kako ima mesta za kreativnost.
Uostalom, vazda se među ljudima nađe poneki ekscentrik. Možda ne traži savršeno rešenje, niti je ekscentrika poput njega mnogo. A možda bi bolje pitanje bilo – da li je uvrnuta ideja zaista toliko uvrnuta, ako postoji neko kome će biti više nego dobrodošla?
Autor
Marta je prvo htela da bude učiteljica. Pa da svira violinu. Pa da trenira karate, piše pesme, uči jezike i slika. Onda je htela da fotka, svira gitaru, upiše muzičku školu, čita psihologiju i da bude slobodni umetnik. (Štagod to značilo u glavi jedne dvanaestogodišnjakinje.)
Više o Marti