Kako se uči kreativnost?

Spoiler alert: nije uvek zanimljivo, iako volimo tako da mislimo.

Zapravo, biti kreativan često ište dosta promišljanja, a vrlo često i frustracije. Samim tim, ište i neodustajanja, a samim tim, da se često (ili bar redovno) bavimo dosadnim stvarima.

Ište i da se uče nove stvari, a one stare da se ponavljaju. Ište i da taj proces ponekad bude manje ili više dosadan.

Da ne bude sve tako nezanimljivo, učenje kreativnosti ima i zabavnije strane. Na primer, ište da se bude radoznao, pa ako ste od onih koji se svako malo nađu fascinirani novim stvarima, onda ste u blagoj prednosti. Ali, kreativnost se uči i tako što se potrudite da budete prilično dobri bar u jednoj ili dve oblasti kojima se bavite. Jer, nema mnogo vajde od izmišljanja rupe na saksiji, ako ne znate kako i zbog čega se prave saksije.

A da biste u nečemu bili dobri, treba vremena, učenja, ponavljanja, pa opet malo frustracije… I, eto nas ponovo at sqare one: kod doslednosti i doslednog bavljenja dosadnijim stvarima.

Sve u svemu, biti kreativan ide u paketu sa mnogo vežbanja i rada. Ne zvuči tako zabavno kao, recimo, sesije brejnstorminga na kojima prospete 15-ak ideja, pa koja ispadne najkreativnija. To ne znači da je brejnstorming nužno loš, niti da je učenje kreativnosti odjednom postalo all work-no fun – naprotiv. No, činjenice idu u prilog tome da je kreativnost mnogo više od brejnstorminga, a da brejnstorming ne radi posao baš uvek i baš za svakoga.

Problemi nisu uvek zabavni, ali…

Evo jednog misaonog eksperimenta: Da li ste nekada razmišljali o tome kako izgleda bes?

Ne osoba koja je ljutita, nego bes kao takav – emocija koja nema oblik, nema vizuelne karakteristike, miris ili ukus, njena veličina se ne može izmeriti egzaktnom jedinicom, nema boju, nijansu ili zvuk… Ako biste ovo pitanje postavili grupi od desetoro ljudi, vrlo verovatno biste dobili deset različitih odgovora.

Pitanje možda zvuči šašavo, ali odgovori bi štošta mogli da kažu o kreativnom potencijalu osoba kojima ga postavite. Da li (i u kojoj meri) se snalaze u razmišljanju „van kutije“? Koliko su zarad toga spremni da zavrte točkiće u glavi? I, u konačnici, kako dolaze do rešenja nekog problema – jer, kad imate apstraktno pitanje poput „kako izgleda bes“, onda to jeste svojevrsni problem: bez zacrtanih linijica kako se dolazi do odgovora i bez očiglednog merila za tačan odgovor.

Ili, možete poći od jednostavnijih glavolomki: na primer, u koje sve svrhe biste mogli da iskoristite jednu ciglu. To su, doduše, već učinili psiholozi koji se i bave, između ostalog, time kako funkcioniše kreativnost.

„Zamorčići“ su im bili studenti, kojima su postavili i pitanje na koje načine bi se mogla poboljšati nastava u školama. Odgovori su se ocenjivali na osnovu dva kriterijuma: koliko ideja, odnosno rešenja su predložili, te koliko su ta rešenja originalna.

Rezultat se donekle poklapao sa nekim drugim istraživanjima. Rečju, ako pretpostavljate da neko sa mnogo ideja ima i mnogo originalnih ideja, takvu pretpostavku ne bi bilo loše preispitati. Ima u njoj ponešto istine, ali to što se nekome upali mnogo sijaličica nad glavom, ne znači i da su njegove ideje po pravilu kreativne.

Dakle, slagalica je i dalje bila nepotpuna, a deo koji je nedostajao nije imao mnogo veze sa razmišljanjem i intelektualizacijom.

To nas vraća malo unazad – ka „dosadnosti“ kreativnog procesa ili povremenoj frustraciji koja dolazi sa njim u paketu. No, vraća nas i ka zabavnijoj strani kreativnosti – ushićenju kada najzad uobličite novu ideju, ili jedvačekanju da nekome pokažete čega ste se dosetili.

I zaista, deo koji nedostaje ima veze sa – emocijama. Psiholozi su svoje zamorčiće ovoga puta poslali u muzej, sa zadatkom da ispred umetničkih dela provedu najmanje 20 minuta.

Poređenja radi, uobičajeno vreme posmatranja jednog umetničkog dela je „celih“ tridesetak sekundi. Onaj višak vremena je u ovom slučaju imao za cilj da posmatrači aktivno interpretiraju na šta ih određeno umetničko delo asocira – odnosno, da identifikuju i razumeju emocije koje je umetnik želeo da prenese.

Ovo je već bio teži zadatak, ali je doneo i poneke interesantne uvide. Recimo, posmatraču bi neka skulptura mogla da deluje zbunjujuće. Umesto da samo produži dalje, podstaknut je da svoju zbunjenost poveže sa situacijom iz svakodnevnog života i okruženja.

I gle čuda: zbunjujuća skulptura je posmatrača podsetila na poslovne sastanke, na kojima nerado i izokola postavlja pitanja glede najavljenog povećanja zarade. Jer, ko zna kako bi reagovao menadžer, a šta bi mislile kolege.

I gle opet čuda, kada je naš posmatrač posvetio pažnju zbunjujućoj emociji, isplivao je i opipljiviji problem: (ne)transparentna komunikacija sa nadređenima. A tek kada ispliva problem koji ima glavu i rep, mogu se uzeti u obzir potencijalna rešenja: na primer, da pitanje glede povišice postave i ostale kolege.

Kada smo već kod problema, imaju i oni svog udela u učenju kreativnosti. Tačnije, ljudi koji imaju tendenciju da se pomalo zadube u neki problem, imaju veće šanse da dođu do originalni(ji)h rešenja.

Možda će im neko vreme proći u češkanju po glavi, opipavanju i osluškivanju, s vremena na vreme i poigravanju sa pretpostavkama – no, tim su pre u prednosti da odgonetnu originalan odgovor na, recimo, „kako izgleda bes“. A kada ih posednete da vam kažu kako su se toga dosetili, vrlo verovatno ćete nazreti sledeće sastojke:

• Identifikovali su problem;
• Prikupili su informacije;
• Bili su dovoljno fokusirani (ali ne do te mere da problem sagledaju iz isključivo jednog ugla);
• Potrudili su se da dobro upoznaju suštinu materije i problema;
• Isti proces su prošli već mali milion puta.

Jer, koliko god lepo zvučalo da je neko rođeni kreativac, to je otprilike kao kada bi ste rekli da je neko rođeni bodibilder. Predispozicije možda postoje, ali ostatak uglavnom moramo sami da uvežbamo. A vežbanje k’o vežbanje – ponekad je zabavno, ponekad i ne toliko. Ali, kao i svaki trening, rezultat se pokaže na duge staze.