Ne sudi o automobilu po žmigavcima

Početkom 50-ih godina prošlog veka, na putevima su počeli da se pojavljuju automobili ponešto drugačiji od ostalih. Izgledali su kao automobili, kretali su se kao automobili, ali ako je neki (sa)učesnik u saobraćaju želeo da zna kuda bi taj automobil da skrene, ostajao bi za volanom i zbunjeno se češkao.

Žmigavci, onakvi kakve ih danas gledamo, nisu bili novina pre osamdesetak godina. Prvi brend koji je napravio model sa, recimo, modern(ij)om varijantom žmigavaca je bio Buick – i taj model, „Buick Eight“ iz 1939. godine, hvalio je u nebesa. S razlogom, donekle, jer ipak je prvi put provozao bliže srodnike današnjih žmigavaca. Elem, kako obično biva kada valja predstaviti nove funkcije proizvoda, i ovaj žmigavac je prošao nekoliko iteracija. Signalizacija za skretanje se isprva nalazila samo na zadnjoj strani, i to na vratima gepeka. Godinu dana kasnije, Buick je dodao još dva sitna žmigavca spreda, tik iznad farova.

I taman su se vozači relativno navikli da znaju kuda onaj ispred njih skreće, jedan drugi brend je ponovo zakomplikovao stvari.

PV444 naizgled nije odudarao od tipičnog automobila 50-ih. Po ona prva dva slova, PV, čak je i ne toliko pasionirani vozač znao da dolazi negde sa severa – tačnije, iz Švedske, gde se nalazio dom brenda Volvo. Njegovi inženjeri će se narednih godina i decenija probiti u red najboljih, pogotovo nakon što je Nils Bolin patentirao V-pojas za vezivanje.

Na Volvo se nakon toga gledalo kao na brend koji sigurnost stavlja na prvo mesto. Ali, model PV544, prvi sa V-pojasom, nije bio jedini iz švedske palete unikata. Iako je pojas glede sigurnosti zacementirao autoritet Volvoa, onaj mlađi model – PV444 – nije se baš proslavio pametnim rešenjima.

Nije toliko bilo upadljivo ono što je imao, već – ono što nije. Tačnije, jeste, ali kao da nije. Videlo se, a i nije, iako je od starta privlačilo začuđene poglede. Ako bi se htelo opisati rečima, podsećalo je na nekakav majušni patrljak na krovu automobila.

Volvo je na neki način ciljao na unikatan dizajn, i to glede funkcije koja (više) nije bila nova. Što se toga tiče, Buick ga je preuhitrio za dobrih desetak godina, onda kada je žmigavce stavio tamo gde svi mogu da ih vide: na zadnju i prednju karoseriju, približno u ravni farova. A onda je Volvo, na svom PV444 modelu, odlučio da ih jednostavno – preseli na krov.

Ako se očekivalo da će ovim (re)dizajnom izazvati „vau“ efekat, pa, moglo bi se reći da jeste. Ali, švedska kompanija verovatno nije očekivala baš takav „vau“: više podsmešljiv, a manje kao produkt masovnog oduševljenja. Efekat jeste bio postignut u smislu neobičnog izgleda, jer su krovni žmigavci postavljeni levi tik do desnog. Pritom, u ovom rešenju je uzeo učešća dobar prijatelj tadašnjeg direktora Volvoa – vlasnik jedne fabrike u Geteborgu iz koje su izašli ovi svetleći patrljci. Ali, kada se PV444 sa patrljcima pojavio na drumu, njegov dizajn, umesto da olakša putešestvije, pokazao je sve manjkavosti koje su se (nenamerno?) previdele.

Pre svega, žmigavci su bili relativno mali, pa su drugi vozači morali da čkilje kako bi dešifrovali pravac skretanja. Dnevna svetlost ih je činila još težim za rastumačivanje, a pošto su praktično virili iz krova, vozači PV444 nisu mogli da iskoriste taj krov da, recimo, namontiraju prtljag. Na sve to, dodatni problemi su iskrsli ako se vreme kojim slučajem pokvari – svetleći patrljci su doslovno „prokišnjavali“, što je u prilog moglo da ide jedino automehaničarima.

Ipak, vozači su u svemu tome našli i tračak šale – pre svega, oni koji nisu morali da iskašljavaju nefunkcionalnost krovnog žmigavca. Iako je formalni naziv dizajna glasio „Fixlight 1180“, u narodu se vrlo brzo odomaćio nadimak „Kukavica na krovu“.

Interesantno je i da Volvo od ovog dizajna nije odustao skoro dve godine. To što se pokazao kao potpuni promašaj, očito nije bilo dovoljno da ga brže-bolje pošalje u istoriju. Modeli sa patrljkom – odnosno, „Kukavicom na krovu“ – proizvodili su se od septembra 1950. do avgusta 1952. godine. U širem kontekstu automobilske istorije, taj period i nije bogznakoliko dug. Ali, reperkusije neobičnog dizajna su dosezale mnogo dalje od automobilskih krovova.

Falš dizajn? Nema veze, sklonićemo ga – u muzej

Nije teško zamisliti kako su se osećali dizajneri koji su, umesto tapšanja po ramenu, zauzvrat dobili podsmeh – i to dok su vozači PV444 dobijali testiranje živaca gratis. No, nije se prenebregla još jedna, ozbiljnija manjkavost krovnih žmigavaca. Jer, valjalo je primetiti i da je „Kukavica“, glede bezbednosti u saobraćaju, spektakularno pala na testu.

Za Šveđane se, inače, zna da vrlo drže do svojih standarda. Otuda je patrljak na krovu postao i problem tamošnjih zakona, te od unikatnog dizajna munjevito prešao put do pretnje za bezbednost. Na „Fixlight 1180“ su se okomile švedske vlasti, te brže-bolje donele zabranu o postavljanju žmigavaca na krov.

Koliko je stvar shvaćena ozbiljno, pokazuje i činjenica da je zabrana stupila na snagu već 1952. godine – gotovo u isto vreme kada je Volvo skinuo „Kukavicu“ sa krova. Ali, kompanija se ipak nije sasvim oprostila od svog neuspeha. „Patrljak“ je docnije sklonjen na sigurno, među eksponate u muzeju „World of Volvo“. Godinama kasnije i već na izmaku 50-ih, bilo je uočljivo i da je Volvo ozbiljno shvatio ovaj nauk – ako se već opekao na podsmehe i bezbednosne pretnje, sada je rešio da autoritet gradi upravo na onome što ga je, na koncu, koštalo prekrajanja državnih zakona.