Zanimljivosti

U mnogo bučnom svetu, usudi se da budeš tih

bojice

Ljudska pažnja = skupa roba.

Ako postoji jedna fraza, jedna sitna istina koja sažima suštinu marketinga danas, to je ova koju ste upravo pročitali.

Vrlo je jednostavno i staje u 4 jednostavne reči. To je možda i jedna od nepromenljivijih konstanti u vaskolikom univerzumu oglašavanja.

A ako postoji finesica koja bi se mogla svrstati u (zamalo) odumrle, i ona ima veze sa divnom jednostavnošću.

Svedenost. Čitkost. Preglednost, čak i intuitivnost.

Samo, ideja da se brendovi, a za njima i marketeri, povedu za ovim finesama, naizgled može delovati kontraintuitivno. Jer, morate se izboriti za svaku milisekundu ljudske pažnje.

Morate da odskočite, da budete primećeni i, shodno tome, da budete uočljiviji od drugih (od konkurencije pogotovo). I onda, recimo, krenete u prebrojavanje koja je to količina sadržaja reklamnog tipa koju zakačite krajičkom oka tokom samo jednog dana. I, da, računaju se ovde i online i offline sadržaji.

Društvene mreže, TV programi, veb-portali, aplikacije; čak je i YouTube stavio veto na adblockere. Pa vi izvol’te biti isprekidani reklamama ako nemate pretplatu.

Pa, onda bilbordi, autobuska stajališta, izlozi, prozori i zidovi… Izgleda da je i prazan prostor postao skupa roba.

Sve u svemu, nakupi se tu i par hiljada (!) reklamica na dnevnom nivou.

Ako su ljudske oči i uši već toliko oguglale, izgleda da su marketeri u malom problemu. Mnogo se buke nakupilo u prostorima za oglašavanje – i vizuelne, a i auditivne. Ali, možda marketeri baš zbog toga imaju keca u rukavu.

Jer, kada stvari postanu mnogo bučne, onda govoriti tiho, bez mnogo nametanja, deluje kao osveženje. Ali, ako brend u svojoj suštini igra na kartu kvaliteta, onda mu mnogo buke često nije ni potrebno.

Nemački Faber-Castell bi imao dosta razloga da bude vizuelno „bučan“ – pogotovo ako želi oteti pažnju kupaca zarad setova drvenih bojica.

Nemci, inače, imaju tu lepu naviku: kada oni nešto naprave, to stvarno radi. I onda, dođe jedan Faber-Castell i, umesto vatrometa boja, ponudi jednu najobičniju bananu.

Doduše, ne sasvim najobičniju, jer je banana na drugom kraju zašiljena u žutu bojicu. Jedna boja, jedna polubanana-polubojica i neupadljivi logo u donjem desnom uglu.

I mnogo „tišine“ u vidu praznog prostora. Toliko jednostavno da postaje lepo za gledati.

A da ne bi ljudima ispadale oči od „glasnih“ paleta boja, nekoliko tih boja je ponaosob dobilo dizajn u istom stilu. Kampanja je prikladno nazvana „True colors“, jer su „hibridni“ objekti stavljali na znanje da su boje inspirisane prirodom.

Sa bojama se zatim poigrao još jedan igrač u „rođačkoj“ niši: farbara Berger, sa sedištem u Indiji. Bez ijedne reči (ako se izuzme logo kompanije u donjem levom uglu), Berger je svoje prirodne boje uporedio sa nebeskim.

Onda se i FedEx poveo za primerom „nemih“ kampanja – bez natpisa koji vrište ili boja koje bodu oči, a svakome ko baci pogled na dizajn je jasno: za FedEx-ove dostavljače, drugi kutak sveta je praktično u komšiluku.

Što bi rekli, manje je više. I ako postoji način da se kontrira bučnom marketingu, onda je to – ponuditi manje buke. Manje buke u slikama, rečima i zvukovima, jer nam oči i uši i bez toga trpe nepodnošljivi overload. Kada se ukloni nepotrebna gužva, onda i poruka lakše dopire do onih kojima je namenjena. A više praznog prostora ostavlja mesta i za više razmišljanja o onome što bi brendovi želeli da poruče.

Uostalom, ima taj minimalistički princip još jednu dobru stranu – u skladu je sa načinom na koji funkcioniše ljudski mozak. Njemu jednostavnost dolazi prirodno i mnogo mu je lakše (i ugodnije) kada se silna buka stiša.

Ideja svakako nije nova, ali vredi je se podsetiti. Jer iskakanje reklama iz svakog mogućeg online i offline kutka nije uvek garancija da će vas ljudi primetiti. Ako imate dobrih razloga da skrećete pažnju na nesvakidašnje načine, zašto da ne – ali, sa malim podsetnikom da je ljudska pažnja = skupa roba. I zato, priđite joj tiho, bez mnogo nepotrebne buke.

Dopao Vam se tekst?
Podelite ga sa prijateljima!

Autor

Marta je prvo htela da bude učiteljica. Pa da svira violinu. Pa da trenira karate, piše pesme, uči jezike i slika. Onda je htela da fotka, svira gitaru, upiše muzičku školu, čita psihologiju i da bude slobodni umetnik. (Štagod to značilo u glavi jedne dvanaestogodišnjakinje.)

Više o Marti