Ako su ruže, procvetaće!

Neko vreme sam učio italijanski.

Naučio sam manje nego da sam odslušao jedan album Toto Kutunja (Salvatore Toto Cutugno), kantautora koji je na Evroviziji koja se 1990. održala u Jugoslaviji, pevajući pobedničku pesmu („Insieme: 1992“), slavio ujedinjenje Evrope.

Dok je Toto Kutunjo pevao o ujedinjenu Evrope, a mi ovde širili ruke i vikali refren „insijeme, junajt, junajt, Jurop“ (a ispostaviće se ubrzo ni to nismo razumeli šta znači), negde na rubu svih dešavanja, daleko od glavnih gradova i glavnih puteva, stidljivo je na ovim prostorima počelo da se razvija privatno preduzetništvo.

Istini za volju, u to vreme mi je glavna preokupacija bilo skupljanje sličica za Svetsko prvenstvo u fudbalu Italija 1990. (eto, opet Italije), tako da ne mogu baš kredibilno da svedočim o preduzetništvu tog doba (osim ako bi se, na primer, menjaža ili tapkanje sličica klasifikovalo kao preduzetnička delatnost), ali sa naknadnom pameću i ovovremenskim iskustvom rekao bih da su postojale dve grupe preduzetnika:

1. Oni koju su rođeni sa preduzetničkim nervom, pa im je mogućnost osnivanja privatnih firmi konačno nahranila egzistencijalnu potrebu za stvaranjem (tzv. rođeni preduzetnici);

1. Oni koji su ostali bez posla (od milošte, žrtve tranzicije), pa su morali da nađu način da prehrane sebe i svoje porodice (tzv. silom preduzetnici).

Iz ove i bilo koje druge klasifikacije preduzetnika namerno izostavljam secikese, mutivode i lutajuće oportuniste koju su, ne slučajno, uvek voleli da budu tretirani kao preduzetnici na taj način kontaminirajući nešto što je lepo, kreativno i često plemenito. Za mene preduzetništvo ima samo pozitivan predznak, pa sve ono što odstupa od toga može da se svrsta u druge kategorije. Na kraju, imamo dosta bogat jezik, pa valja koristiti to bogatstvo reči.

Šta je zajedničko rođenim preduzetnicima i silom preduzetnicima? Mnogo toga, ali jedno sigurno. Dok su neki možda i razmišljali šta će biti sa njima i njihovim životima ako biznisi propadnu, smeo bih da se kladim da niko nije razmišljao šta će biti ako biznisi uspeju. Radilo se da bi se radilo, u najboljem slučaju obezbedio pristojan život za porodicu, a veliki i izuzetno uspešni biznisi nisu bili cilj.

Radilo se, porodice su pristojno živele, odlično! Napravili su se veliki i izuzetno uspešni biznisi, šta ćemo sad?

Da nisam upoznao stotine preduzetnika, pomislio bih da je ovo jedno retoričko pitanje, još jedan sentimentalni dodatak sekciji „i bogati plaču“. Ali, upoznao sam stotine preduzetnika i znam da pitanje „šta ćemo sad?“ u jednom trenutku postaje ključno!

Lepota i teskoba tog pitanja je što ne postoji jedan odgovor, a koji god da je odgovor, rezultat odgovora ne može da se realizuje brzo. Preduzetnici, kao robovi svoje slobode, čak su skloni da zaključe da im je lakše bilo na početku kada nisu imali ništa. To je, koliko god paradoksalno zvučalo, u suštini potpuno tačno. Nemaš ništa, pa ne možeš ništa ni da izgubiš. Stvorio si uspešnu kompaniju, kompanija ima zaposlene, brojne kupce i dobavljače, stvorio si porodicu, ulozi su mnogo veći.

Da nisam upoznao stotine preduzetnika, pomislio bih da je stvar posve jednostavna – naslednici će naslediti kompaniju. To što sam pravnik po obrazovanju, pomaže mi samo da potvrdim da je nasleđivanje kompanije moguće… A to što dugo praktikujem pravo mi, takođe, pomaže da potvrdim da je lakše naslediti bilo koju drugu imovinu (kuće, stanove, umetnine, itd.) od kompanije, a ukoliko naslednici nisu pripremljeni za nasleđivanje kompanije, to može da bude čak i veći teret nego privilegija. Da, i bogati plaču!

„Ako su ruže, procvetaće!“ je navodno jedna italijanska izreka. Kažem navodno, jer ne pričam italijanski, pa moram da verujem da je tako. No, meni toliko dobro zvuči da mi više nije ni važno da li ta izreka postoji ili ne.

Nisam od preduzetnika (osnivača) čuo za tu izreku, ali je se često setim kada primetim da postoje preduzetnici koji se pasivno odnose prema pitanju „šta ćemo sad?“, za koje provereno znam da ih sve muči, i ne pridaju dovoljan značaj pripremi naslednika za preuzimanje kompanija, kao jedne od najpoželjnijih opcija za kontinuitet u poslovanju kompanije. Treba biti pošten, pa priznati da i mnoge naslednike nasleđivanje kompanije ne zanima. To je pošteno, samo to treba na vreme reći i pomoći preduzetniku (osnivaču) u potrazi za alternativnim opcijama.

Istovremeno, postoji i veliki broj preduzetnika (osnivača) i naslednika koji aktivno rade na pripremama i naslednika i kompanije i osnivača i porodice, kako bi ono što je nastalo i iz moranja nastavilo da traje na radost. Među njima se kriju ruže koje će sigurno procvetati!