Kako je nastala ideja o 40 časovnoj radnoj nedelji

Henri Ford je oduvek bio vredan čovek, strastven prema inovacijama i napretku. Nije uvek bio uspešan i mnogi, zapravo, ne znaju da je njegov prvi pravi uspeh došao posle četrdesete iako je počeo da radi sa šesnaest. Bio je veliki radnik, često je provodio duge sate petljajući po mašinama, pokušavajući da ih natera da rade efikasnije.

Ford je uvek bio u potrazi za novim načinima da unapredi svoje poslovanje i bio je posvećen stvaranju kulture inovacija i produktivnosti u svojoj fabrici. Dok je posmatrao svoje radnike na traci, primetio je da izgledaju umorno i iscrpljeno. Mnogi od njih su radili dugo svaki dan i činilo se da brzo pregorevaju. Ford je shvatio da mora da pronađe način da održi svoje radnike zdravim i produktivnim ako želi da njegov posao uspe.

Počeo je da istražuje ovo pitanje, proučavajući navike uspešnih preduzeća širom sveta i čitajući sve što je mogao o radnom vremenu i produktivnosti. Bio je uveren da će kraće radno vreme biti ključ uspeha, ali je znao da ne može samo da skrati radno vreme bez plana. Morao je da pronađe način da održi produktivnost uz smanjenje vremena koje njegovi radnici provode na poslu.

Posle mnogo eksperimentisanja i istraživanja, Ford je predložio radikalnu ideju: radnu nedelju od 40 sati, podeljenu na pet osmočasovnih dana. Ovo je bila značajna promena, pošto je većina radnika u to vreme radila 60-80 sati nedeljno. Ali, Ford je bio uveren da će to uspeti.

On je sproveo novi raspored rada 1914, a rezultati su bili trenutni. Njegovi radnici su bili srećniji i zdraviji, te postali su produktivniji. Kraće radno vreme im je omogućilo da provode više vremena sa svojom porodicom i da se bave drugim stvarima, što ih je činilo zadovoljnijim i fokusiranijim kada su na poslu.

Uspeh Fordove 40-časovne radne nedelje nije prošao nezapaženo. Druge kompanije su ubrzo sledile njihov primer, usvajajući novi raspored i ubirajući benefite. Ideja se proširila širom zemlje, a nedugo zatim i širom sveta i postala je standard za većinu modernih preduzeća.

Fordova posvećenost inovacijama nije se završila sa 40-satnom radnom nedeljom. Nastavio je da eksperimentiše sa novim idejama i tehnologijama i uvek je tražio načine da unapredi svoje poslovanje. Ford je bio zagovornik dobrobiti zaposlenih i često je svoje radnike nazivao svojom „porodicom“. Želeo je da se njegovi zaposleni osećaju cenjeno i poštovano, i verovao je da je samo srećna radna snaga na duže staze produktivna.

Pored 40-časovne radne nedelje, Ford je uveo i druge pogodnosti za zaposlene, kao što su plaćeni odmori i podela profita. Verovao je da njegovi zaposleni treba da učestvuju u uspehu njegovog poslovanja i da treba da budu nagrađeni za svoj trud.

Fordove ideje nisu uvek nailazile na entuzijazam i suočio se sa protivljenjem nekih svojih kolega, koji su njegove ideje videli kao radikalne i nepraktične. Međutim, Ford je bio čovek kojeg nije bilo lako odvratiti. Verovao je u svoje ideje i bio je posvećen sprovođenju istih u delo.

Vremenom se pokazalo da su Fordove ideje uspešne, a njegova posvećenost inovacijama i dobrobiti zaposlenih postala je model za druge kompanije. Fordovo nasleđe živi do danas, a njegove ideje nastavljaju da inspirišu ljude širom sveta.

Mnoge stvari koje je uveo prvi ili među prvima, danas su standard na kome je izgrađena čitava svetska privreda.