Tamo gde su nekad bile šampite

U mojoj ulici postojala je radnja za popravku kišobrana. Da, dobro ste pročitali, radnja u kojoj je teta Ljubinka tačno 50 godina popravljala kišobrane i suncobrane. Na staklenom izlogu je žutim slovima pisalo jednostavno “Kišobrani”, a unutra su raznovrsni modeli visili sa svih strana. Bilo je šarenih, elegantnih, starinskih sa šiljatim vrhom i drvenim izrezbarenim drškama i, moji omiljeni, damski sa čipkanim obodom. Teta Ljubinka je popravlja stare kišobrane, menjala im platno i čelične žice, ali je i od starih pravila nove i kreativne modele na koje bi i sama Meri Popins bila ponosna.

Teta Ljubinka nije bila jedina zanatlija u našoj ulici. Bio je tu i brica, parfemdžija, pekara, popravka harmonika, krojač, čak i jedan advokat. Mali porodični biznisi i zanati koji su se prenosili s kolena na koleno. Mali, ali, zapravo, veliki. Veliki po značaju, po umeću, po poverenju koje su uživali među komšijama. Neke od tih radnjica žive i danas, vode ih naslednici i ponosno neguju zanat koji su naučili, razvijaju biznis i prilagođavaju ga novim vremenima.

I Ljubinkina radnja sa kišobranima je opstala na neki način. Više nije prva do našeg ulaza, ali kažu da njena ćerka i dalje popravlja kišobrane, na drugoj adresi. Biznis je preživeo, ali ne na istom mestu.

Mnoge radnje, ipak, nisu bile te sreće, nestale su potpuno, bez naslednika i bez plana. One ne prave buku kad odlaze. Ne najavljuju zatvaranje velikim popustima uz oproštajne objave na društvenim mrežama. Jednostavno, jednog dana prođeš ulicom i zastaneš, jer je nešto drugačije.

Odjednom se pojavila nova, instagramična pekara sa neonskim natpisom, na mestu gde je do juče bila neugledna, pomalo zaboravljena poslastičarnica sa najlepšim šampitama u gradu. Nema ni obućara koji mi je na brzinu popravio štiklu polomljenu u Skadarliji, ni krojačice koja mi je strpljivo šila matursku haljinu. Njihove radnje sada stoje pod novim nazivima, sa novim licima, bez ijednog traga da je tu nekada bio posao koji je trajao decenijama.

Starih poslastičarnica sa šampitama ima sve manje. Na njihova mesta dolaze nove moderne poslastice i biznisi sa slikabilnijom ambalažom i izlozima. I to nije nužno loše. Mnogi od tih novih lokala vode se sa istom pažnjom i ljubavlju kao i oni nekadašnji. Isti su problemi: porezi, kirije, sezonske oscilacije, borba za mušteriju, želja da se opstane. Isti je entuzijazam koji se pretače u svaku krofnu, u svaku sliku na zidu, u svaku haljinu, šoljicu kafe i buket.

Ali, isto je i ono što preti da sve nestane. I nova radnja može trajati kratko ako nema jannog plana i dogovora. Može da nestane tiho, kao i ona stara, i da ostane samo „sećanje na onu malu radnju što je tu radila nešto s ljubavlju“.

U čemu je razlika između ovih što su nestali i ovih što i dalje postoje? Šta je to što ovi drugi imaju, a da je ovim prvima falilo?

Ne, nije sreća (mada malo sreće uvek dobro dođe).

Nije ni više novca. Ni više posla. Ni završene fensi škole.

Imali su plan.

Biznis plan.

Plan o načinu prenošenja zanata.

Plan nasleđivanja imovine i biznisa.

Plan rešavanja imovinskih pitanja (na vreme).

Jasan i konkretan plan, napravljen u dogovoru sa članovima porodice i naslednicima.

Kultura planiranja na Balkanu nije dovoljno razvijena. Usudiću se da kažem da je ni nema. Makar je nema u dovoljnoj meri da se podrazumeva. Kada se ne podrazumeva, onda uglavnom i izostane, a u nedostatku planiranja propuštamo da prioritizujemo važna pitanja.

Otuda, na primer, rešavanje imovinsko-pravnih problema ostavljamo za kasnije, za neka bolja vremena ili se u ekstremnim slučajevima, nadamo da će se problem rešiti sam od sebe ako ga dovoljno uporno ignorišemo. Bilo da je u pitanju sudski spor ili odluka ko će da nasledi kuću, a ko da upravlja biznisom, fokus se postavlja na svakodnevnom radu, a imovinsko planiranje se zanemaruje.

Mnoge porodice imaju i nepisano pravilo da se prećutno dogovaraju šta je čije i ko će šta da nasledi, pa se o tome glasno ne govori. Ali, problem nastane kada to nepisano mora da se zapiše, a svaki član porodice situaciju vidi na drugačiji način. I tako, ono što je moglo da traje i da se razvija, na kraju nestane.

Iako bismo svi želeli da poverujemo da su stvari jasne i da će porodična harmonija trajati zauvek, stvarnost je često drugačija.

Planiranje imovine nije luksuz. To je osiguranje da ono što smo stekli ne završi pod prašinom.

Prećutni dogovori i nepisana pravila nisu odraz bliskosti i poverenja u porodici, već potencijalni izvor sukoba. Bilo da je reč o razvodu ili svađi među braćom, u trenutku promene odnosa, kada nestane međusobno razumevanje, nema više razumevanja ni za prećutne i nepisane dogovore.

Imovina, kao ni biznis, ništa ne podrazumeva, sve mora da se ugovori i dokumentuje. Pravna forma možda nije romantična, ali je korisna. A papir sve trpi. Upravo je to ono što na kraju sačuva odnose i održi porodicu kada nastupi momenat nerazumevanja. Plan nasleđivanja ne treba da bude tajna, otvorena komunikacija je deo tog plana jer porodica treba da bude uključena na vreme i u razgovor i u odgovornost.

I zato da bi biznis i imovina koja se stiče u porodici generacijama, ostala ispod istog kišobrana i sačuvala tablu iznad ulaza na kojoj piše “sa Vama od 1969. godine” potebno je imati plan. Ako je ta posvećenost trajala 50 godina, zašto ne bi još 50?