Električna stolica: Patent obavijen varnicama, a napajala ga je zavist

Odvajkada su se lupale glave i znojala čela sa, manje-više, jednim krajnjim ciljem: da se čovečanstvu život učini lakšim i udobnijim. Odvajkada je to bila i zgodna premisa na kojoj počiva sijaset proizvoda, patenata i otkrića – od jednog običnog točka, pa sve do sijalice, aviona, kamiona i (pametnih) telefona. Ali, jednom u ponekad, desi se da čovečiji um odluta u malo drugačijem pravcu. G. Alfredu Sautviku, jednom od takvih ređih izuzetaka, to se dogodilo u naizgled običnom trenutku u naizgled običnom danu. Uzeo je da prelista dnevnu štampu i naišao na vest koja mu je zakotrljala točkiće u glavi.

Jedan Amerikanac iz Bafala (država Njujork) je, naime, zadao malo posla lokalnim detektivima. Njegovom ubistvu nije kumovala ljudska ruka, već je nesrećni radnik pristaništa samo želeo da isključi električni dinamo. Umesto toga je pazario udarac strujom, a o tragediji se danima brujalo u čitavom gradu. Ipak, bilo je tu i „olakšavajućih“ okolnosti: smrt je, po rečima policije, bila momentalna, što znači da se pokojnik, izvesno, nije mnogo mučio.

Za smrt inače važi ona stara, da „ne bira“ – ni mlado ni staro, ni radnike ni neradnike, ni oprezne ni nepromišljene. Ali, daleko od toga da i smrt nema specifične „ciljne grupe“: neki se sa njom sretnu po slovu zakona, kada neke moćne instance procene da je sasvim pravedno oduzeti život kao kaznu za loše vladanje.

U vreme kada je o nesreći čitao i Alfred Sautvik – a bila je to godina 1881. – malo ko bi poželeo da bude u koži prosečnog osuđenika na smrt. Standardna metoda egzekucije je bila vešanje, pa dok ne pređe na onaj svet, osuđenik je imao da trpi stezanje oko vrata (uz krckanje vratnih pršljenova pride) dok lagano ostaje bez daha. Sve u svemu, nimalo elegantna smrt, pogotovo uzevši u obzir da se dešavalo da i sama egzekucija pođe po zlu. Slomljeni vratovi ili smrt koja se oduži kada vešala i konopac odbijaju saradnju – verovatno su i takvi detalji stizali do ušiju gospodina Sautvika. Ali, slučaj pokojnog radnika pristaništa potencijalno je nudio rešenje kako da se vešala oteraju u istoriju.

Alfredu Sautviku, inače, nije manjkalo iskustva za realizaciju ovakvog poduhvata. Bio je to vrsni inženjer koji je do početka 1880-ih imao i zubarsku praksu. To je, naposletku, opredelilo i dizajn njegove električne naprave: podsećala je na zubarsku stolicu, osim činjenice da onaj ko u nju sedne, neće ostati živ. Sautvik je svoj dizajn usavršavao nekoliko godina, a krajem iste decenije je dospeo i do njujorške Državne komisije za pogubljenje.

To mu je omogućilo da raširi ideju o novoj, efikasnijoj, pa i relativno humanoj metodi smrtne kazne. Ali, zalaganje za „humanu“ smrt u električnoj stolici nije išlo sasvim glatko. Skeptici su bili zabrinuti zbog činjenice da ni „električna“ smrt nije toliko bezbolna, ali, iako su pojedine instance (ponajpre u državi Njujork) prihvatile ideju, u pozadini cele priče se odvijao pravi „električni rat“.

Rat struja i njegove iskričave posledice

Pre svega, da bi Sautvikov predlog bio aminovan, morao je da prođe komisiju. A u njoj je sedeo još jedan inovator čije je ime danas mnogo upamćenije od Sautvikovog – Tomas Edison. Edison se, pak, predstavio kao oštri protivnik uvođenja električne stolice kao metode pogubljenja. Reklo bi se, fin neki čika, čim se nije oduševljavo idejom o puštanju struje kroz žive ljude…

Ali, Edison je u to vreme vodio sopstvene bitke – i to protiv Džordža Vestinghausa, još jednog onovremenog inovatora i preduzetnika. Naime, dok je Edison izričito zagovarao upotrebu jednosmerne struje, Vestighaus je vukao inspiraciju od trećeg, a isto tako čuvenog pronalazača, Nikole Tesle.

Naravno, svaki od dvojice je vukao na svoju stranu. Vestinghaus je dokazivao superiornost naizmenične struje – u čemu je i imao pravo, budući da struja putuje mnogo dalje, a bez gubitaka u snazi. Za to vreme, Edison je „hvalio svoga konja“, govoreći kako su proizvodi kompanije „Edison Electric“ najbezbedniji u industriji. U prilog tome su išli i povremeni izveštaji o nesrećnicima koji su iznenadno (i instantno) ginuli kada bi došli u kontakt sa generatorima naizmenične struje. Da stvar bude još komplikovanija, upravo takva jedna vest – o radniku koji je poginuo na pristaništu u gradu Bafalu – bila je dovoljna da se nastavi varničenje u već razbuktalom ratu struja.

Kada se našao u komisiji koja je trebalo da aminuje upotrebu električne stolice, za Edisona (inače, protivnika ovakve „humane“ smrtne kazne) takav potez je bio naizgled neobičan i neočekivan. Ali, Edisonove motive je pre trebalo tražiti u netrpeljivosti prema konkurenciji, umesto u samilosti prema osuđenicima. Jednostavno, želeo je, kako god je mogao, da spreči da Vestinghaus stavi šapu na električnu indistruju. Ipak, da bi električna stolica, zapravo, i zaživela kao metod pogubljenja, nije bio dovoljan samo inicijalni dizajn Alfreda Sautvika.

Ideja je, doduše, delovala jednostavno: zatvorenik bi seo na stolicu, sa rukama i nogama vezanim kaiševima, a na glavu i na dno kičme bi mu se priključile elektrode. Ali, niko još nije usmrtio čoveka strujom (bar ne namerno i za kaznu), pa su neke ključne sitnice bile nepoznate. Na primer, koja je optimalna voltaža, koliko dugo bi osuđenik trebalo da bude „pod naponom“, ili da li je dovoljno pustiti struju jednom ili više puta.

Ukratko, rešenje ovih nedoumica bilo je – eksperimentisati na živim stvorenjima. Tako je „smrtna kazna“ najpre određena psima i mačkama lutalicama, a docnije i krupnijim životinjama, poput teladi i konja. Ono što je ostalo pomalo skrajnuto od očiju javnosti jeste da je eksperiment pao u ruke Edisona i njegovog tima. Sautvik, kao idejni tvorac električne stolice, se do tog trenutka već malo o čemu pitao. Ali, i Edison je još bio daleko od konačnog proglašenja pobede.

Nakon što je smaknuće jednog bolešljivog konja proglašeno za uspeh, bilo je vreme da u električnu stolicu sedne i prvi osuđenik. Bio je to Vilijam Kemler, čovek koji se teretio za ubistvo svoje partnerke. Na presudu je, pak, stigla i jedna žalba – i to od strane Džordža Vestinghausa, koji je, takođe, bio protivnik pogubljenja „na struju“. Vestinghaus je imao još jedan razlog da pokuša da podmetne svom rivalu nogu: Edison je u usavršavanju električne stolice koristio upravo omražene i opasne Vestinghausove generatore.

Operacija uspela, pacijent – preživeo?

Avaj, žalba na presudu nije prošla, tim pre što sud (kao ni američka javnost) nije hteo da popusti osuđenom ubici. Ceo postupak je trebalo da bude „sigurica“: Kemler će umreti nakon što primi 1.000 volti električne energije, u šta je i Edison zdušno uveravao nadležne. Publika, u kojoj se tada nalazio i Alfred Sautvik, nestrpljivo je čekala da se ubica proglasi pokojnim – i svi su zanemeli kada je, samo 17 sekundi kasnije, u stolici ostao nepomičan.

Od ovoga dana, živimo u unapređenijoj civilizaciji

– začuo se glas inovatora, g. Sautvika. Cela ova predstava bi se možda i srećno završila, da se nije začuo još jedan iznenađeni glas.

Gospode bože, pa on je živ!

Ako je scena čoveka u grčevima već bila dovoljno neprijatna, nakon ovoga je postala ravna horor filmu. Premijerna egzekucija se mogla nazvati sve samo ne uspešnom: Kemler je bio nepomičan jer je „samo“ bio onesvešten, što je potvrdio i prisutni lekar kada mu je napipao znake života. Dogodilo se, naime, da je Kemler primio svega 700 umesto garantovanih 1.000 volti. Generator je u procesu malo zaštucao i morao je da bude resetovan. Ipak, nije se odustajalo od slanja ubice u smrt, pa je u onesvešćenog osuđenika pušteno dodatnih 1.030 volti.

Trajalo je to dobrih minut-i-nešto, ali publika više nije bila ni najmanje ushićena. Praktično, efekat je bio ravan spaljivanju živog čoveka, sa svim vizuelnim i „mirisnim“ neugodnostima koje prate takav čin – i svi su jedva dočekali da izađu iz prostorije, a da se Kemlerove muke napokon skrate.

Nakon ovakvog debakla, bilo bi razumno pomisliti da je ideja o električnom pogubljenju, ipak, odbačena. Čak je i Džordž Vestinghaus, Edisonov ljuti rival, imao ironičan (i pomalo morbidan) komentar – „Bolje da su se latili sekire“ – aludirajući na to da je i Kemler svoje ubistvo počinio sekirom. No, uprkos jezivom pogubljenju, zvaničnici su procenili da je ovakav metod „sasvim dovoljan“. Proizvodnja električnih stolica je nastavljena, a „humaniji“ metod je usvojilo još 26 američkih država.

Do svoje smrti 1898. godine, Alfred Sautvik je ostao upamćen kao njen glavni inicijator. Ali, domišljatog inženjera i, kasnije, zubara zasenile su neke veće sile: borba za dominaciju i profit – mada je bilo tu i dosta zavisti – i, najzad, varnice koje su se razletele između dvojice moćnijih rivala. I pored svega toga, električna stolica je u državi Njujork ostala zvanični metod pogubljenja sve do 1963. godine. Državno sudstvo ju je tada proglasilo „surovom i neobičnom kaznom“ – ironično, istim rečima kojima je zamenila „surovu i neobičnu kaznu“ vešanja.