Dopamin – molekul koji traži još – Danijel Z. Liberman, Majkl E. Long

Da ste hodali po Mesecu i uspešno se vratili na Zemlju, verovatno ne biste izgovorili baš ovo:

To je nešto što smo postigli. Sada bi trebalo da postignemo nešto drugo.

A upravo je to, prema autorima knjige Dopamin – molekul koji traži još, rekao Baz Oldrin nakon što se vratio sa Meseca.

Danijel Z. Liberman i Majkl E. Long tvrde da čovek koji je upravo sleteo s Meseca nije delovao mnogo zadovoljnije od nekoga ko je maločas završio farbanje ograde.

Iako će tek nekolicina ljudi otići na Mesec ili uraditi zaista izvanredne stvari, mehanizam je isti. Molekul koji je čoveka vodio od napuštanja prapostojbine u Africi pre 200.000 godina, preko otkrivanja elektriciteta, do neslućenog usavršavanja veštačke inteligencije i atomske bombe – isti je onaj zbog kojeg:

• Opsesivno proveravamo telefon i društvene mreže;
• Jurimo uvek novu poslovnu priliku;
• Teško uživamo u onome što već imamo.

Kako da vas dopamin dovede do nekog vašeg „Meseca“, a kako da mu kažete „sad je dosta“, kad on neprestano traži još, još, još?

O tome govori ova knjiga.

Da li je dopamin molekul zadovoljstva?

Još od otkrivanja ovog molekula u ljudskom mozgu sredinom prošlog veka – verovalo se da je dopamin molekul zadovoljstva: kada dobijemo neku nagradu (novac, igračku, pažnju voljene osobe) – dobijemo i nalet dopamina i osetimo zadovoljstvo.

A onda se savremenijim istraživanjima ispostavilo da stvari baš i ne stoje tako jednostavno.

Da li ste nekada planirali da tražite povišicu? Koliko dugo ste vrteli u glavi taj razgovor koji ćete obaviti i, naravno, nagradu koja će uslediti? Koliko će vam život biti bolji, ispunjeniji, bogatiji sa više novca?

A kada ste je konačno dobili – osetili ste potpunu ravnodušnost. Sve je isto kao pre.

Da li se sećate kako ste razvijali svoju preduzetničku ideju? Kako vas je noćima držala budnim? Koliko je entuzijazma i uzbuđenja tu bilo? Samo da biste, na kraju, kad ste je realizovali, dok vam svi čestitaju na uspehu – uhvatili sebe kako ste već u zanosu:

Ok, a šta ću dalje?

To što vas je „radilo“ dok ste planirali, trudili se, ulagali trud i angažovanje – bio je dopamin. On čezne za nagradom i tera nas napred. On dodaje entuzijazam i volju da istrajemo. Ali, onog trenutka kad je dobijemo, njemu je već dosadila.

On sada želi nešto novo i nepoznato. Jer ipak nije molekul zadovoljstva. On je molekul očekivanja.

Dopamin želje i kontrolni dopamin

Autori knjige prave zanimljivu razliku između onoga što nazivaju „dopamin želje“ i „kontrolni dopamin“.

Dopamin želje tera nas da tragamo stalno za nečim novim: novo iskustvo, novi uspeh, novi cilj. On nas pokreće, daje nam energiju, ambiciju i motivaciju. Bez njega verovatno ljudi nikada ne bi napustili pećinu, pokrenuli kompaniju, napisali knjigu ili otišli u ekspediciju u svemir.

Ali, dopamin ima i svoju drugu funkciju.

Kontrolni dopamin je ono što nam omogućava da ne ostanemo samo na impulsu i uzbuđenju, već da sednemo i zaista uradimo taj posao. On nam pomaže da planiramo, istrajavamo, odložimo trenutno zadovoljstvo i izdržimo dosadni deo procesa zarad dugoročnog cilja.

Disbalans dopamina želje i kontrolnog dopamine može biti problem, jer ćemo zateći sebe sa milion započetih i nikada do kraja realizovanih ideja.

Šta je dopaminergična ličnost?

Autori kažu da neki od nas imaju aktivnija dopaminergična kola od drugih. Na to utiče niz gena, ali je ljudski mozak toliko složena „mašina“ da nije ni jednostavno, ni zahvalno, ni sasvim tačno držati se neke zadrte tvrdnje.

Na to da su neki ljudi više dopaminergični od drugih, a još više na to na koji način će se njihova dopaminergičnost ispoljiti, može uticati niz faktora.

Uobičajeno ponašanje dopaminergičnih ličnosti moglo bi biti:

• Stalna potreba za novim iskustvima, projektima i izazovima;
• Izražena ambicija i potreba za postignućem;
• Opsesivno razmišljanje o budućnosti i sledećem koraku;
• Teškoća da uživaju u onome što su već postigli;
• Intenzivni periodi entuzijazma i hiperfokusa; ali i
• Brzi gubitak interesovanja kada nešto postane poznato ili predvidivo.

Dopaminergična ličnost može biti serijski preduzetnik koji čim razvije jedan biznis već razmišlja o sledećem. Ili lider koji usred uspešnog projekta oseća nemir jer mu rutina postaje nepodnošljiva.

To može biti i neko ko mora u jednoj noći da poseti tri kafića i dva noćna kluba samo zato što ga ideja da možda negde drugde postoji nešto neočekivano i zanimljivije neprestano tera dalje.

Takvi ljudi često brzo ulaze u nove hobije, odnose, poslovne ideje i planove. Obožavaju početke, uzbuđenje, mogućnost i potencijal. Ali, čim nešto postane predvidivo, mozak počinje da luta tražeći novu stimulaciju.

To nikako ne znači da je svaka ambiciozna ili radoznala osoba „zavisna od dopamina“, niti su dopaminergične osobine nužno loše. Takvi ljudi su često pokretači promena, inovacija i novih ideja. Civilizacija je nastala upravo zahvaljujući ljudima koji nisu mogli da mirno sede i budu zadovoljni postojećim stanjem.

Veći je problem njihov lični osećaj zadovoljstva. Izrazito dopaminergične osobe imaju jednu zajedničku osobinu: opsednuti su time da budu nagrađeni u budućnosti, po cenu toga da ne mogu uživati u radostima sadašnjosti.

Kako staviti dopamin pod kontrolu?

Dopamin je okrenut budućnosti. Sadašnjost mu brzo postane dosadna. Zato je neophodno posticanje drugih molekula – neurotransmitera serotonin, oksitocin i endorfin, kako bismo osetili zadovoljstvo u onome što imamo sada.

I iako nam je dopamin često koristan, a i lepo je kad s vremena na vreme osetimo njegov nalet, isto tako – on je mali zahtevni, proždrljivac koji nas tera da naokolo jurimo kako bismo ga nahranili, dok on neprestano traži još, još, još.

Sećate se Pac-Mana? Nešto slično. Pojede jednu tačkicu i odmah želi novu.

Kada osvestimo da nas dopamin tera na loš put, možemo mu se svesno suprotstaviti i snagom svoje volje pokušati da se odupremo. Nevolja kod svesne volje je što je ograničenog kapaciteta. Autori kažu da se volja umara poput mišića i nakon relativno kratkog vremena popušta.

Primera radi, ako me prijateljica pozove telefonom i pita da li želim da mi kupi kolač, ukoliko sam na dijeti – smognuću snage da kažem: „Ne, hvala, suzdržavam se od slatkiša.“ Ali, ako se zahtevan poslovni razgovor odvija u kafiću u kojem mirišu vrući puter kroasani, dok je mozak već opeterećen poslovnim pregovorima, nemamo snage, odnosno volje, da stanemo na put dopaminu koji baš želi da proba taj kroasan.

Suština je u osvešćivanju izazova, i njihovom izbegavanju kad god je to moguće.

Da je ovo lakše reći nego izvesti, znamo svi mi okruženi svim blagodetima modernog života u kojem je čitavo okruženje napravljeno tako da neprestano stimuliše. Društvene mreže, notifikacije, online kupovina, kurir sa vrućim obrokom na vratima, kultura produktivnosti i stalnog rasta… Sve nas drži u stanju iščekivanja sledeće (male) nagrade.

I dok su nekada najveći umovi koristili dopamin da pomeraju granice nauke, umetnosti i civilizacije, danas možda najveću mentalnu snagu imaju oni koji mogu da zastanu i kažu: „Dosta je. Dovoljno je.“

O autorima:

Danijel Z. Liberman je psihijatar i profesor na Univerzitetu Džordž Vašington, poznat po istraživanjima iz oblasti ljudskog ponašanja, motivacije i neurohemije mozga. Posebno se bavi načinom na koji neurotransmiteri utiču na naše odluke, ambicije, odnose i svakodnevne navike.

Majkl E. Long je pisac i saradnik na više popularno-naučnih projekata, koji složene naučne teme prevodi na jezik razumljiv široj publici.

Citati:

Iz perspektive dopamina, posedovanje je nazanimljivo. Važno je samo sticati stvari. Ako živite ispod mosta, dopamin će vas terati da poželite šator. Ako živite u šatoru, želećete kuću. Ako živite u najskupljoj vidi na svetu, dopamin će vas terati da poželite zamak na Mesecu. Dopaminsko geslo je: „Još.“

Puka želja teško da će vam išta doneti. Morate da smislite kako da dobijete ono što želite i procenite da li to uopšte vredi imati. Zapravo, kada radimo stvari bez razmišljanja šta i kako dalje, neuspeh čak nije ni najgori mogući ishod.

Dopamin nas podstiče da potpuno iskoristimo svoje resurse tako što nas nagrađuje kada to činimo – kad uradimo nešto dobro, doprinesemo da budućnost bude bolja i sigurnija, daje nam malu dozu dopaminske „euforije“.

Uspeh zahteva godine napornog rada i toliko revizija originalne ideje da ona postane jedva prepoznatljiva kada stigne na tržište. Nije dovoljno samo zamišljati budućnost. Da bi ideja zaživela, moramo da se borimo sa neumoljivom realnošću fizičkog sveta. Potrebni su nam se samo znanje, već i upornost. Dopamin, hemijska supstanca budućeg uspeha, tu je da nam to omogući.

Mi nesvesno prepoznajemo kada neko ima visoko očekivanje uspeha i ustupamo toj osobi prostor. Pokoravamo se njenoj volji – snažnom izrazu samoefikasnosti, pojačanim kontrolnim dopaminom. Naš mozak se ovako razvio s razlogom: nije pametno ulaziti u borbe koje ne možete da dobijete.

Dopamin ne dolazi sa savešću. On je izvor lukavstva koji hrani želja. Kada je pojačan, suzbija osećaj krivice. Sposoban je da inspiriše časni trud, ali i obmanu, pa čak i nasilje u potrazi za onim što želi. Dopamin teži nečemu još, a ne moralu; za dopamin, sila i prevara su samo alati.

Nalet dopamina je prijatan, ali različit je od naleta hormona „Ovde i Sada“ (oksitocin, endorfin, serotonin), koji predstavljaju osećaj ispunjenosti. I ta razlika je ključna: nalet dopamina izazvan pobedom ostavlja nas žednim za još.

Pobeda nikada nije dovoljna. Nikada ništa nije dovoljno za dopamin. Bitna je potraga, i pobeda, ali ne postoji ciljna linija i nikada je neće biti. Pobeđivanje, poput droge, može biti adiktivno. Ipak, prijatan nalet koji nikada potpuno ne zadovoljava je samo polovina jednačine. Druga polovina je dopaminski pad koji je užasan.