Er-kondišn naš nasušni: Iz štamparija do porodičnog doma

Ako imate taj ugođaj da tokom avgusta meseca šetate gradskim ulicama, sigurno ste (osim disanja na škrge) dobili hladan tuš. Ne mari – bar nešto hladnjikavo što možete da osetite je kapanje kondenza iz er-kondišna.

Nekome smeta, neko ne obraća pažnju, ali odokativna statistika je neporeciva. Doslovno svaka zgrada u Srbiji je načičkana kockastim kutijama sa ventilatorom.

Ima se, može se, koliko god da je sve i stvar realnih potreba. Spram naruženih fasada na lokalu, van granice je taj problem tek u povoju. Gotovo 38% evropskih domaćinstava ne može da priušti klima uređaj.

Neumoljivost klimatskih promena, doduše, sugeriše da neće još dugo biti tako.

Ono što nam manje pada na pamet – uglavnom zato što ni ne znamo – jeste da su klima uređaji pukom slučajnošću postali deo porodičnog inventara. 

Disanje i štampanje „na škrge“

Verovatno nema osobe na kugli zemaljskoj koja nije upoznata sa crnim trendom – u poslednjih 150 godina, planeta nam se zagrejala za oko 1 do 2°C. Naizgled ne zvuči dramatično, ali posledice i te kako osećamo: na primer, kada na betonu na +45 počinjemo da dišemo na škrge.

Iz toga se dâ zaključiti da je klima na prelazu XIX i XX veka bila kudikamo prijatnija. +35 u hladu se smatralo izolovanim incidentom, a ljudi su (blago njima) mogli da dišu normalno, čak i tokom najtoplijih meseci.

Ali, nije baš u svim delatnostima situacija bila idealna.

Početkom prošlog stoleća, u Bruklinu je poslovala „Sackett-Wilhelms Lithographic & Publishing Company“. Štamparija vrlo ugledna, ali sa problemom koji je pretio da joj naruši reputaciju. Dogodilo se, naime, da su Istočnu obalu zadesila dva izuzetno topla leta.

Klima je, osim žive u termometru, višestruko povećavala vlagu. Ljudi su još nekako disali, ali ne i zalihe papira u štampariji „Sackett-Wilhelms“.

Znate i sami kako je kada žegu prati visoka vlažnost. Tada ni škrge ne pomažu mnogo, pa imate osećaj da se praćakate kao riba na suvom.

Štamparski papir je, takođe, teško podnosio te uslove. Osim što bi primetno nabubrio, crna i višebojna štampa je postajala vrlo podložna razlivanju. A sa rastom temperature i vlage, eksponencijalno je rasla i „muljavost“ – nešto što ugledna štamparija nije htela sebi da dozvoli.

U pokušaju da reši ovu nezgodu, „Sackett-Wilhelms“ je angažovala Vilisa Kerijera, inženjera od 25 leta. Kerijer je bio prilično siguran da će, ako smisli način da izvuče vlagu iz vazduha, rešiti i štamparske muke.

Sistem koji je konstruisao naoko nije bio suviše komplikovan. Bio mu je potreban jedan ventilator, koji će usmeriti vazduh preko cevi sa hladnom vodom. Tako je „izmanipulisao“ vlagu da se kondenzuje na cevima, a vazduh je, kao rezultat toga, postajao prijatno suv.

No, Kerijerova konstrukcija je imala i jednu nuspojavu. Na stranu što je vazduh bio suv – bio je i prijatno hladan.

Slučajnost i dašak otpora

Srećom po „Sackett-Wilhelms“, štamparski papir je napokon mogao da diše. Ali, nije teško pretpostaviti u kom smeru su se ljudima zakotrljali točkići u glavi.

Pazi, pazi, možda ovo sokoćalo ne prija samo bojama na papiru…

Prvi su to osetili radnici bruklinske štamparije: bilo je mnogo prijatnije raditi u prostoriji u kojoj se vrti Kerijerov ventilator. Mladi inženjer je, ipak, imao primedbi na svoju kreaciju. Bila je prilično nezgrapna i zauzimala je mnogo mesta. Efikasnost – bože pomozi, ali… Moglo je to i bolje.

Narednih nekoliko godina, Kerijer se zanimao kompresorima, ventilacijom, cevčicama i navrtnjima. Do 1922. godine sastavio je nešto što se moglo ceniti bezbednijim, efikasnijim i donekle manjih dimenzija: centrifugalni rashladni kompresor. Mada ni on nije bio „mali“, izgledao je kao noga u vrata novoj industrijskoj delatnosti.

Ipak, Kerijerov kompresor, koliko god da se smatra prethodnikom er-kondišna, nije bio jedina karika u tom lancu. Prva se može trasirati do profesora Vilijama Kalena, Škotlanđanina koji je dokazao da je isparavanjem tečnosti u vakuumu moguće proizvesti hlađenje.

Ovo je bio tek temelj rashladne tehnologije – a više od jednog veka kasnije, u sličnom pravcu je razmišljao i jedan američki lekar.

Džon Gori je mozgao kako da svojim pacijentima olakša boravak u bolničkim sobama. Radio je na Floridi, inače poznatoj po visokim temperaturama i natprosečnoj vlažnosti vazduha. Njegova ideja se za ono vreme graničila sa revolucionarnom, kada je za rashlađivanje iskoristio jedan mali parni uređaj.

„Ledena mašina“ dr Gorija – tako joj je i sam tepao – nije mogla da rashladi jedino glave trgovaca ledom. Njihova zarada je direktno zavisila od isporuke leda na jug SAD. Nisu bili oduševljeni Gorijevim sistemom, pa je „ledena mašina“ naišla na ozbiljan otpor.

U isto vreme, bunili su se i obični ljudi. Bilo je nezamislivo, smatrali su, da je veštački rashlađen vazduh uopšte bezbedan za udisanje. Ciljano rashlađivanje prostora imalo je prizvuk „nepotrebnog mešanja u prirodni poredak“, čak i suprotstavljanja božjoj volji – što je stav dijametralno suprotan onome o zagrevanju kuća, koji je prihvaćen kao „sasvim prirodan“.

Najveća žrtva tog neslaganja bio je sam dr Gori. Pošto nije uspeo da komercijalizuje svoj izum, preminuo je bez prebijene pare i gotovo potpuno zaboravljen.

Praktičnost vs Komfor

Za mladog inženjera Kerijera, klima je, čak i doslovno, bila mnogo povoljnija.

Svašta se promenilo do 20-ih godina prošlog veka: industrijalizacija je bila u zamahu, a fabrička postrojenja su i te kako umela da – takođe, doslovno – podignu temperaturu. I to je, sa svoje strane, imalo nuspojave, pogotovo u proizvodnji hrane, kože i tekstila.

Bio je to problem relativno sličan onome u štampariji „Sackett-Wilhelms“.

Malo po malo, Kerijerov centrifugalni kompresor je počeo da ulazi u postrojenja širom Amerike. Uporedo sa tim, sve češće su se čitali zaključci stručne štampe: da kontrolisanje temperature i vlažnosti i te kako ima svojih prednosti.

Industrija je to, doduše, prihvatala uglavnom iz praktičnih razloga. Ali, kada se u mali prostor odjednom nagura i puno ljudi, onda fabrike nisu jedine koje imaju koristi od ledenih mašina.

A prostorije, relativno male, a sa mnogo ljudi, takođe su s početka XX veka počele da niču širom sveta. Samo, umesto da na njima piše „Fabrika“, pisalo je – „Bioskop“.

Te sale su u ono vreme često bile zagušljive i neprijatne za boravak. Naročito se to osetilo tokom leta, kada bi i vlaga postala nesnosna.

Trenutak kada su i prve bioskopske hale udomile klimatizaciju, nije se dogodio isključivo zarad brige za udobnost posetilaca. Vlasnici bioskopa su u tome nazreli i konkurentsku prednost.

Naravno, utrkivanje nije bilo dugog veka. Već oko 1919. godine, sistemi za klimatizaciju su se masovno ugrađivali u bioskope. Mnogi ljudi su po prvi put osetili kako je to kada se ne mora disati na škrge.

Kada luksuz postane standard (i preka potreba)

Interesantno je bilo posmatrati dalji razvoj dešavanja. Umesto mesta na koje se odlazilo samo da se pogleda film, bioskopi su tokom letnjih meseci postali svojevrsna utočišta. Klimatizacija se više nije doživljavala isključivo kao potreba u industrijskoj proizvodnji.

Dobila je „šmek“ komfora, ali i luksuza.

Pošto je, ipak, bila reč o novoj tehnologiji, većina ljudi nije razmišljala o tome kako da je priušti. Ugradnja je bila skupa, i sam sistem je bio skup, a nije ni bilo potrebe ugrađivati ga u obične kuće.

Jer, klima je na globalnom nivou tek ulazila u novu fazu.

Kako će ta faza uznapredovati, imamo prilike da gledamo danas, dok snuždeno buljimo u prognoze za letnje mesece.

Ali, dok je industrija nepovratno dizala živu u termometru, u novu fazu je ulazila i klimatizacija. Nakon Drugog svetskog rata, časopis Life je objavio, takoreći, proročki tekst.

Najavio je da će er-kondišn, do tada rezervisan za poslovne i luksuzne objekte, uskoro postati deo inventara porodičnih domova.

Tome će, po pisanju Life-a, kumovati i faktori poput ekonomskog buma i masovnih izgradnji predgrađa – okolnosti koje su u SAD već hvatale pun zamah. A tokom 50-ih godina prošlog veka, proročanstvo se, manje-više, obistinilo.

Kao što su kupovali televizore ili automobile, američke porodice su pazarile i er-kondišne. Vreme je učinilo da oni postanu jeftiniji, da se masovnije proizvode u serijama, pa više nije moralo da ih bude samo u postrojenjima i kancelarijama.

Pedesetak godina kasnije, i ne sasvim ironično, posedovanje klima uređaja je dolilo ulje na vatru klimatskih promena. Prvenstveno zbog toga, više ih niko ne kupuje da bi sačuvao hartije i knjige.

Čak i mala državica sred Balkana zaličila je na Sjedinjene Države. Er-kondišn se podrazumeva, bilo da vam kaplje po glavi ili ne.