Ugovor o delu u praksi

Ugovor o delu je praktičan način da se angažuje osoba za samostalno obavljanje poslova koji su izvan delatnosti firme. Poslodavcu pruža jednostavno rešenje kada je potrebno da se obavi konkretan zadatak bez zasnivanja radnog odnosa i dugoročnih obaveza.

Zbog te fleksibilnosti, posebno je koristan za male biznise koji nemaju kapacitet za stalno zapošljavanje, ali povremeno imaju potrebu za dodatnim angažovanjem. S vremena na vreme u firmi se pojavi potreba za poslovima koji nisu deo svakodnevnog poslovanja. To mogu biti različiti fizički ili intelektualni zadaci (popravka opreme, izrada sajta ili rad na projektu).

Međutim, ako se ugovor o delu koristi za poslove koji spadaju u osnovnu delatnost poslodavca, posledice mogu biti ozbiljne, od novčanih kazni do sudskog utvrđenja da je zasnovan radni odnos.

Kada se zaključuje ugovor o delu?

Ugovor o delu se može zaključiti isključivo za poslove van osnovne ili pretežne delatnosti firme, koji nisu predviđeni sistematizacijom radnih mesta. Poslodavac mora da proveri da li su ispunjeni zakonski uslovi za ovakav angažman. Ako radnik obavlja poslove iz osnovne delatnosti firme, oni se ne mogu obavljati po osnovu ugovora o delu.

Iz zakonskih odredbi proizlazi da se ugovor o delu koristi samo za vanredne i povremene poslove.

Tako građevinska firma ne može angažovati zidara po ugovoru o delu da svakodnevno radi na gradilištu, jer je to osnovna delatnost firme. No, može da angažuje predavača da održi dvonedeljnu obuku iz bezbednosti i zdravlja na radu. Marketinška agencija ne može angažovati dizajnera po ugovoru o delu da svakodnevno radi na kampanjama, jer je to njihova osnovna delatnost. No, može da angažuje fotografa da snimi neki događaj.

Ugovorne strane i predmet

Ugovorne strane su naručilac posla i izvršilac. Naručilac definiše šta treba da se uradi, a izvršilac se obavezuje da posao obavi u skladu sa ugovorom.

Predmet ugovora o delu je samostalna izrada ili popravka stvari, kao i samostalno izvršenje fizičkog ili intelektualnog posla. 

Izvršilac mora da poseduje stručnost i veštine da posao obavi samostalno. On nema status zaposlenog niti prava koja pripadaju zaposlenima – nema pravo na godišnji odmor, bolovanje, definisano radno vreme, pauze u toku rada ili plaćeno odsustvo.

Forma i sadržina ugovora o delu

Ugovor o delu se zaključuje u pisanom obliku. Zakon ne propisuje tačan sadržaj, ali se u praksi obavezno navode:

• Osnovni podaci o ugovornim stranama;
• Datum zaključenja;
• Opis posla;
• Dogovorena naknada (najvažniji deo, obično se isplaćuje po završetku posla).

Ugovorne strane mogu dodati i druge odredbe radi sigurnosti i jasnoće, kao što su mesto obavljanja posla, način rada, obaveze naručioca, pravo nadzora ili uslovi raskida. Trajanje ugovora nije zakonom ograničeno, ali se u praksi obično određuje rok završetka posla radi sigurnosti naručioca.

Sa kim se može zaključiti ugovor o delu?

Ugovor o delu se može zaključiti sa širokim krugom lica: nezaposlenim, studentom, penzionerom, umetnikom, poljoprivrednikom, pa i sa osobom koja je zaposlena u drugoj firmi. Zakon ne postavlja ograničenja. Čak i lice koje je u invalidskoj penziji može da radi po ugovoru o delu.

Ako neko već radi kod jednog poslodavca, nije dužan da ga obavesti da će dodatno raditi po ugovoru o delu kod drugog, ali mora da vodi računa da mu se obaveze ne preklapaju.

Poslodavac može da zaključi ugovor o delu i sa svojim zaposlenim, ali isključivo za poslove koji nisu delatnost firme. 

Tako inženjer koji je zaposlen u proizvodnoj kompaniji po ugovoru o radu istovremeno može zaključiti ugovor o delu sa poslodavcem da napiše stručni priručnik, jer izdavaštvo nije osnovna delatnost firme.

Ugovor o delu i ugovor o radu

Ugovor o radu i ugovor o delu se često mešaju, jer u oba slučaja osoba obavlja posao za poslodavca i dobija naknadu. Poslodavci ponekad koriste ugovor o delu da bi smanjili troškove, iako se radi o poslovima koji zahtevaju ugovor o radu. Nedovoljno poznavanje zakona dodatno stvara nejasnoću oko granice između radnog odnosa i povremenog angažmana. Međutim, razlike su suštinske.

Ugovorom o radu se zasniva radni odnos između poslodavca i zaposlenog. Zaposleni postaje deo organizacije, radi po instrukcijama poslodavca, dužan je da poštuje radno vreme i disciplinu. Poslodavac je obavezan da isplaćuje zaradu, da uplati sve doprinose u punom obimu (za penzijsko, zdravstveno i osiguranje za nezaposlenost) i da obezbedi prava iz radnog odnosa (godišnji odmor, bolovanje, plaćeno odsustvo). Finansijski gledano, radnik po ugovoru o radu poslodavca košta znatno više, jer pored zarade mora da se uplate i svi doprinosi. 

Ugovor o delu podrazumeva angažovanje za konkretan, jednokratni zadatak sa jasno definisanim rezultatom. Izvođač obavlja posao samostalno, bez obaveze da bude deo organizacije. Sam organizuje način i vreme rada, snosi rizik da li će rezultat biti postignut i nije podređen poslodavcu. Nema prava koja imaju zaposleni. Poslodavac isplaćuje naknadu samo za obavljeni posao i uplaćuje doprinose u manjem obimu.

Ugovor o radu ili ugovor o delu – granica i zloupotreba

Granica je jasna: ako posao spada u osnovnu delatnost firme i obavlja se pod nadzorom poslodavca, mora se zaključiti ugovor o radu. Ako je reč o povremenom, samostalnom zadatku van osnovne delatnosti, dovoljan je ugovor o delu.

Zloupotreba ugovora o delu postoji kada se ugovor o delu koristi za poslove koji, zapravo, zahtevaju ugovor o radu – kada radnik radi u okviru osnovne delatnosti firme, pod nadzorom, sa definisanim radnim vremenom, uz korišćenje opreme poslodavca. Tada je reč o prikrivenom radnom odnosu, bez obzira na naziv ugovora.

Inspekcija rada i Poreska uprava mogu otkriti ovakvu praksu, a posledice za poslodavca su ozbiljne: retroaktivni obračun zarada i doprinosa, kazne i kamate. Radnik se može obratiti sudu radi zaštite svojih prava. Sudska praksa pokazuje da sudovi uglavnom štite radnike i priznaju da je u pitanju radni odnos kada se ugovor o delu koristi za poslove iz osnovne delatnosti poslodavca.