Apsentizam: Suvoparni termin za veoma živ problem

Apsentizam. Samo ime zvuči kao naslov iz udžbenika industrijske psihologije iz 1974. godine. Kao nešto što se merilo na grafikonima, prijavljivalo u kvartalnim izveštajima i zaboravljalo do sledeće srede.

A onda odete na sastanak i shvatite da polovina sobe nije tu. Fizički jesu. Sede, klimaju, piju kafu. Ali, nisu tu. I tu počinje prava priča.

Dve vrste odsustva

Kada HR stručnjaci govore o apsentizmu, obično misle na jednu stvar: zaposleni koji ne dolaze na posao. Bolovanja, neopravdana odsustva, česti „slobodni dani” koji se gomilaju bez jasnog razloga. To je vidljivi apsentizam. Merlji, dokumentovan, lako prebrojiv.

Ali, postoji i druga vrsta, teža za merenje i, u mnogim organizacijama, mnogo rasprostranjenija. Zove se prezentizam – i odnosi se na ljude koji dolaze na posao, ali su mentalno odusutni.

Prezentizam nije lenjost, ni loš karakter. To je čovek koji sedi za stolom, otvara fajlove, prisustvuje sastancima i ne radi ništa od onoga što bi mogao. Ne zato što ne zna, već zato što mu je sistem oduzeo razlog da da više od minimuma. Nešto kao Džim u „The Office”, samo bez zabavnog dela.

Galupova istraživanja procenjuju da je otprilike 60% svetske radne snage upravo u ovom stanju. Prisutni, ali neangažovani. Tela u stolici, glave ko zna gde.

Zašto neko prestane da se pojavljuje?

Fizički apsentizam retko počinje odjednom. Najčešće je to kumulativni proces koji se odvija mesecima, ponekad godinama, pre nego što postane vidljiv u statistici odsustvovanja.

Burnout je jedan od glavnih uzroka. Kristina Maslach, koja je decenijama istraživala izgaranje na poslu, opisuje ga kroz tri dimenzije: iscrpljenost, cinizam i osećaj da ono što radiš nema efekta. Kada neko dostigne sve tri, telo počinje da pronalazi izlaze. Bolesti postaju češće. Jutarnji alarm postaje sve teži. Granica između „nisam dobro” i „ne mogu da se nateram da idem” postaje pretanka.

Tome se dodaju toksično radno okruženje, odsustvo autonomije, loš odnos sa neposrednim nadređenim. Nijedan od ovih faktora sam po sebi nije presudan, ali u kombinaciji grade pritisak koji telo, pre uma, počinje da odbija.

Zašto neko ostane, ali mentalno ode?

Prezentizam je psihološki kompleksniji. I, paradoksalno, skuplje košta organizacije od fizičkog odsustva – istraživanje objavljeno u Harvard Business Reviewu procenilo je da prezentizam košta kompanije više nego bolovanja, jer se radi o dugotrajnoj, neprekidnoj degradaciji učinka koja se ne evidentira nigde.

Čovek koji razvije prezentizam obično nije došao na posao s namerom da radi minimum. Najčešće je to neko ko je nekada bio angažovan, ko je imao inicijativu, ko je verovao da može nešto da doprinese. A onda se nešto desilo.

Ideja je odbijena jednom previše, a da niko nije objasnio zašto. Trud nije bio primećen, ali greška jeste. Šef je mikroupravljao do tačke u kojoj je svaka odluka prestala da bude lična. Ili, jednostavno, osoba je shvatila da nema prostora za napredovanje i da njeno prisustvo ili odsustvo organizaciji jednako malo znači.

U tom trenutku počinje tiha kalkulacija: koliko energije je dovoljno da prođe ispod radara? Koji je minimum koji ne povlači posledice? I taj minimum postaje nova norma.

Ono što je najporaznije: u toj fazi, osoba i sama prestaje da prepoznaje sopstveni potencijal. Sistem je ubedio čoveka da nije vredan truda koji više ne daje.

Šta, zapravo, meri statistika odsustva?

Problem sa apsentizmom kao metrikom je u tome što meri simptom, a ne bolest.

Organizacija koja beleži porast bolovanja ima to kao podatak, ali on ne govori zašto se to dešava. Da li je u pitanju fizička iscrpljenost? Loši uslovi rada? Menadžer koji tera ljude svojim ponašanjem? Kultura u kojoj se greška kažnjava, pa je odsustvo bezbednije od prisustva?

Dodatno otežavajuća okolnost je to što se prezentizam kao takav ne meri. Ne postoji polje u HR sistemu za „zaposleni je tu, ali mentalno je napustio kompaniju pre tri meseca”. Zato ostaje nevidljiv, sve dok ne postane odlazak, ili dok ne napravi grešku koja ima posledice.

—

Ako bismo imali tu slobodu da damo novu definiciju apsentizma, moglo bi se reći da je on živi opis onoga što se dešava kada organizacija sistemski zanemari ono zbog čega ljudi ostaju i daju više od pukog minimuma.

Nije stvar u motivaciji, disciplini niti odgovornosti, koliko je u okruženju koje daje ili ne daje razlog da se bude tu.