Razmisli još jednom – Adam Grant

U sjajnoj raspravi protivnik nam nije prepreka, već propeler. Sa duplim propelerima koji se obrću u suprotnim smerovima, naše razmišljanje ne ostaje zarobljeno na zemlji: uzleće i počinje da leti.

Ovako Adam Grant završava poglavlje Klub dobre svađe u knjizi „Razmisli još jednom: Snaga onoga što znamo da ne znamo“.

Dakle, znate šta vam je sledeće čitati, ako sledite moje preporuke.

I pre nego što sam počela da religiozno pratim rad organizacionog psihologa Adama Granta  jasno mi je bilo da je u svetu koji se brzo menja sposobnost preispitivanja i ažuriranja znanja vrlo dragocena. Tek nakon čitanja ove knjige razumem bolje šta to zapravo znači i kako da tu praksu primenim. Sve potkrepljeno naučnim istraživanjima, molim lepo. Jer to što smo dobri u razmišljanju, može da predstavlja prepreku u preispitivanju, tako da je korisno biti fleksibilnog uma.

Od podučavanja učenika da preispituju znanje, razvoja kulture učenja u radnoj organizaciji, preispitivanja naših najpažljivije skovanih planova za život i karijeru, pa do radosti grešenja, umanjivanja predrasuda destabilisanjem stereotipa i slušanju koje motiviše ljude da se promene –  Grant je napisao sjajan narativni udžbenik za individualno, interpersonalno i kolektivno preispitivanje.

I gde od svega da odaberem psihologiju konstruktivnih konflikata?

Jer se o tome (pre)malo priča, a odsustvo konflikata nije harmonija, već apatija.

Čekajte, čekajte. Polako.

Da se razumemo. Govorim ovde o sposobnosti da se civilizovano svađamo. To razvija našu kreativnost. A bildovanje kreativnosti nam je uvek dobrodošla aktivnost, zar ne?

Ok. Hajde sada da pazimo na času. Ovo je važna lekcija.

Kada sukob postane ličan i emocijama obojen, postajemo propovednici svoje ispravnosti i svojih stavova, pakosni tužioci i progonioci suprotne strane, i kratkovidi političari skloni jednoumlju koji odbacuju opcije koje nisu došle iz njihovih redova.

– da citiram Granta.

Vrlo značajna autorova napomena ovde je da konflikt zadatka često preraste u konflikt odnosa, zato neka u prvom planu budu stavovi, gledišta i razmišljanja, a ne emocije.

Često tumačimo nečije neslaganje kao pretnju egu, a ne kao priliku da nešto naučimo, okružujemo se ljudima koji su saglasni sa našim zaključcima, dokazujemo da druga strana greši – a gotovo uopšte ne razmišljamo kao naučnici koji tragaju za istinom. O naučnicima je Grant opširnije pisao, ne bih da vam prepričavam baš celu knjigu. Poenta je da što objektivnije sagledamo stvari jer što smo bistriji, to to je veća šansa da postanemo slepi za sopstvena ograničenja.

Kada pišem knjigu volim da angažujem sopstvenu kritičku mrežu. Regrutujem grupu najpromišljenijih kritičara i zamolim ih da svako poglavlje pokidaju i rastave, odnosno da ga do detalja nepristrasno analiziraju. Naučio sam da je važno, kada je reč o kritičarima, uzeti u obzir njihov sistem vrednosti zajedno sa ličnošću – tražim nesaradljive ljude koji su davaoci, a ne primaoci. Nesaradljivi davaoci su obično najbolji kritičari: namera im je da poboljšaju rad, a ne da nahrane ego. Ne kritikuju zato što su nesigurni: dovode u pitanje zato što im je stalo. Poslužuju iskrenu ljubav bez ulepšavanja.

– piše Adam Grant.

I poziva se na eksperiment u kome su ljudi bili najmanje 40% prijemčiviji za kritiku nakon što im je rečeno:

Ovaj komentar upućen ti je zato što imam velika očekivanja i znam da ih možeš ispuniti.

Radi lakšeg memorisanja prethodne rečenice da vas podsetim da je i trener koji je u skoroj prošlosti osvojio 12 titula prvaka države sa KK Partizanom imao sličan manir, ali pošto urednik ovog portala navija za protivnički tabor neću se više razmetati poznavanjem košarkaških prilika.

Šta je poenta? Iznenađujuće je lako primiti surovu istinu kada dolazi od nekoga ko veruje u naš potencijal i kome je stalo do našeg uspeha.

Da se zadržimo na ovim nesaradljivim, ali na afirmativan način. Tako i profesor Grant, ilustrujući primerima iz Diznija, piše o njima. Naziva ih još crne ovce i pirati. Ovo drugo mi se više dopada. Odmetnici su meni pozitivci. Nesaradljivi ljudi imaju tendenciju da budu kritičniji, skeptičniji i provokativniji.

Saradljivi ljudi su sjajni kao mreža podrške – ohrabruju nas i veruju u nas. Međutim… Preispitivanje i promišljanje zasniva se na drugoj vrsti mreže: na izazovima, na ljudima od kojih očekujemo da upere prstom u mrtve uglove i slepe tačke i da nam pomognu da prevaziđemo slabosti. To treba da budu ljudi koji vrednuju naše stavove (kao i mi njihove) dovoljno da bi im se posvetili, doveli ih u pitanje i proanalizirali. Njihova uloga je da aktiviraju ciklus preispitivanja, terajući nas da budemo skromni po pitanju svoje stručnosti, da iskazujemo sumnje u vezi sa svojim znanjem i da sa zanimanjem i radoznalošću tražimo nova rešenja.

Da li sam vam sada malo pomerila točkiće?

Drago mi je da jesam.

Adam Grant će nastaviti dalje u još žešćem ritmu.

Citati:

Mnogi komunikatori trude se da ostave utisak da su pametni. Dobri slušaoci su zainteresovaniji za to da se publika oseća pametno. Pomažu ljudima da svojim stavovima pristupe sa više skromnosti, sumnje i radoznalosti.

Ako ikada napustite planetu Zemlju, verovatno ćete preispitati svoja razmišljanja o ljudskim bićima. Kada vam se pruži prilika da vidite Zemlju iz svemira, shvatite da delite zajednički identitet sa svim ljudskim bićima.

Promena mišljenja ne znači da ste prelatač ili hipokrit. Znači da ste bili otvoreni za drugačije stavove i spremni da nešto novo naučite.

Kada pokušavamo da na nešto nagovorimo sagovornike, često zauzimamo stav suprotan njihovom. Umesto da budimo radoznalost, efikasno je gasimo, ućutkujemo ih, nvodimo ih da se zatvore ili da se naljute. Brane se, stavljaju oklop, podižu štit, napadaju, propovedajući svoje stavove i poglede i optužujući naše, ili se igraju političara govoreći nam ono što bismo voleli da čujemo, ne menjajući stvarno svoje mišljenje.

Psihološka bezbednost podrazumeva obezbeđivanje klime poštovanja, poverenja i otvorenosti u kojoj ljudi mogu da izraze zabrinutosti i da iznesu predloge bez straha od represalija. Ona je temelj kulture učenja.

Tanka je linija između herojske izdržljivosti i glupave tvrdoglavosti. Ponekad je najbolja ona čvrstina karaktera kojom zaškrigućemo zubima i odstupimo.

Obeležje ljudi koji celog života uče je da mogu naučti ponešto od svakoga. Svesni su da svaki odgovor pokreće novo pitanje, i da se potraga za znanjem nikada ne završava.

Samopouzdanje je često rezultat napretka i njegov uzrok. Ne moramo da čekamo da nam se podigne samopouzdanje da bismo ostvarili ciljeve. Možemo ga graditi kroz postizanje ciljeva.

Kada odrasli imaju dovoljno samopouzdanja da priznaju da nešto ne znaju, više pažnje posvećuju proveri kvaliteta dokaza i činjenica i više vremena provode u čitanju štiva koje protivreči njihovim stavovima.

Možete biti uvereni u svoje sposobnosti da ostvarite buduće ciljeve, a da zadržite skromnost i da preispitujete imate li za to odgovarajuće alate u sadašnjosti. To se zove slatka tačka samopouzdanja.

Kada nam nedostaje znanja i sposobnosti da budemo odlični, ponekad nam nedostaje znanja i sposobnosti da ocenimo šta je odlično.

Svi imamo predstave onoga što želimo da budemo i nade u ono kako ćemo živeti. Te slike mogu da nas nadahnu da postavimo smele ciljeve i da nas povedu putem kojim ćemo ih postići. Opasnost tih planova je što nas uvode u usko gledanje na stvari, u tunel, koji zamračuje alternativne mogućnosti.

O autoru:

Pisala sam već o Adamu Grantu kada sam radila recenziju njegove knjige “Originalni: Kako menjaju svet oni koji se ne slažu sa većinom”, te je ovo ujedno i preporuka da pročitate i to.