Kuda idu divlje ideje?

Taj slatki osećaj euforije i ušuškanosti razmaštavanja nove ideje.

Obožavam ga.

Ali, nije oduvek tako.

Ranije bih se iznervirala. Imala sam muholovku spremnu na gotovs, da je što pre oteram. Da mi ne remeti koncepciju, da ne kvari fokus.

Pogađate dalji razvoj događaja: ta (velika) ideja me još više okupira, a ja se malo osećam krivom što je zanemarujem i još više imam osećaj krivice što imam mlak odnos prema onome zbog čega sam se opredelila da zadržim fokus. I tako u krug.

Još više me onda uznemiri pomisao da me nisu bez razloga posetile i da će otići kod nekog drugog, ako ih momentalno ne prigrabim.

Zvuči poznato?

Situacija Moj FOMO ima svoj FOMO (engl. strah od propuštanja). Hoću sve i hoću sada. Sve drugo sklonite u stranu.

Proradila sam tu temu sa nekim ljudima umnijim od mene. Promenila ugao gledanja. Od tada udahnem duboko i kažem: sedi, udobno se smesti u moj separe. Znam, znam. Zvuči mnogo glamuroznije nego što u praksi zaista jeste.

Ali, kada sam već danas mentalni nudista, hajde da idem do kraja. Separe je, zapravo, moja beležnica, pažljivo odabrana sveska tvrdih korica, sa listovima određene gramaže. Poslušala sam savet iskusnog Xooglera i religiozno je nosim sa sobom da kada me „napadne“ neka ideja – zapišem je do detalja i još bolje uobličim. Slušajući podkast dva psihologa čula sam simpatičan izraz koji bi još bolje opisao ovu situaciju: daunloudujem misli. Kada ih beležnica „preuzme“, bude mi malo lakše, jer ne opterećujem radnu memoriju.

Istovremeno, ispoštovala sam ideju kada je već tako fino pokucala na moja vrata.

Ne lezi vraže.

Kada mi je to beleženje već postalo rutina i shvatila sam da dobro radi, pokuca meni na vrata nova ideja. I naravno da sam se ludo zaljubila. Opsesivno me nije puštala nekoliko dana. Znate onaj osećaj kada umesto da obavljate redovne zadatke koji vas već preteće gledaju sa vaše to-do liste, vi sate i sate provedete uskačući iz jedne u drugu zečiju rupu interneta i već imate četiri razrađene skice, tri “dogovorene” saradnje, dva naručena uzorka za prvo testiranje i isplaniran 17. korak zbog koga vam “srce drnda”.

Čekajte, a nisam vam rekla šta je Velika ideja. Idejnik. Razumete? Rokovnik namenski posvećena tome. Izgleda šašavo, ali empirijski je potvrđeno da ako namenski jednu otmenu beležnicu izdvojimo za to znači da smo svojoj ideji posvetili pažnju i vreme, dali joj novu pistu za sletanje u naš um.

O neeee! Još novih ideja?! Pa, jedva sam i one prethodne obuzdala.

Leba ne jede. Posle te početne euforije prigrlim ja ideju o Idejniku. Sada već znam kako njome dalje da upravljam. Pošto me je držala duže i naslanjala se na neke prethodne, osmislim kako ću diskretno da je testiram prvo na sebi. Da vidim u šta će da evoluira ta zaljubljenost.

Eto mene skoro dve godine kasnije pišem o njoj, prvi put javno. I ne. Nisam ni blizu da je realizujem. Ali mi je ona i te kako pomogla da shvatim odakle je došla ta ideja, da nije baš bila potpuno neočekivani gost. Pomogla mi je da spoznam da nisam potpuni prokrastinator i gde se otprilike pali crvena lampica da u takvu vrstu odlaganja ne skliznem. Pomogla mi je i da beležeći svoje druge ideje hvatim da su neke od njih već pronašle put da ih otelotvorim. Možda u malo izmenjenom obliku od izvorne, ali su tu. Žive. Pomogla mi je i da delić mene ne „umre“, jer sam se odrekla neke dobre ideje bez da joj pružim frtalj prilike da raširi krila. Ispoštovala sam je. Tu je. Nije zaboravljena. Sačuvana je da se dekantira.

Ispričala sam o ovome jednoj mudroj ženi. Verbalizujući celokupnu priču konstatovala sam da se pojedinim idejama vraćam i opisala to kao krugove života.

Pre bih rekla da su to spirale. Imaš utisak da im se vraćaš, ali si svaki put na višem mestu,

reče mi ona, a ja prenosim vama.

I to me je dovelo do citata koji je poslednjih pet godina redovan gost na slajdu mojih prezentacija kada držim edukacije.

Ideje su kao ribe. Ako želite da ulovite malu ribu, možete da ostanete u plićaku. Ako želite da ulovite veliku ribu, moraćete da zagazite dublje. Duboko dole ribe su veće i čišće. Divovske su, apstraktne i vrlo lepe.

Autor je Dejvid Linč. Njegov rad sigurno znate. O ovome je čak i knjigu napisao. Ali, nemojte odmah da se zalećete na knjigu, nego pročačkajte još malo po svojim beleškama, da vidite kakvih sve ideja ima i gde možete dublje da zaronite. Ili da je zauvek pustite da otpliva kod nekog drugog. I to je opcija.