Sve što ste ikad želeli da znate o investiranju, a niste imali koga da pitate

Sećate se prethodnog članka, gde ubih dušu sa teorijom i terminima, te diskontovani novčani tok, te eskontna stopa… Ma ludnica, kosmički smor. I tad obećah da ću posle, u duhu popularnih spisateljica sa obavezna dva prezimena, da se okrenem lakšim notama. I zato ćemo sledećih par članaka da govorimo o investiranju. Dakle, laganije, manje teorije, a možda vam bude i korisno.

Prvo da razjasnimo razliku između investiranja i troškova, jer postoji suštinska razlika. Otprilike to je kao u onom vicu, kad mali Mujica pita tatu (Muju) šta je razlika imeđu besplatnog i džabe? I Mujo mu kaže: “Vidi, sine, tebi je školovanje besplatno, al’ džabe.” 🙂

I znate šta? Sad kad pročitam ovaj vic koji sam napisao, shvatam da baš nikakve veze nema ni sa temom, niti ima neke paralele sa investicijama i troškom… Pa, dobro, pripišimo to tim lakim notama. Eto, otvorio sam vicem, sada mogu da vas opet ubijem teorijom.

Ne, neću, stvarno.  Dakle, osnovna razlika između troška i invesctije je u nameni. U nekom kolokvijalnom smislu trošak je namenjen zadovoljavanju neke potrebe. Na primer, gladni ste, potrošićete novac da kupite burek (Nišlija, šta ćete, to mi prvo padne na pamet :)). Hoćete da mangupirate, kupite Lambo (baš sam super primer našao, zar ne). Ali, poenta je da je taj novac potrošen da biste zadovoljili neku svoju želju. Na kraju dana, vi ste dobili to što ste hteli, a novac je nepovratno potrošen.

Investicije su, takođe, trošak – u smislu da će novac biti potrošen, međutim, namera nije zadovoljenje nekih svojih potreba, već očekujete da se taj novac vrati, po mogućstvu uvećan. Ulaganjem u, recimo, reklamu na Instagramu, vi fakat trošite novac, ali očekujete da od tih, na primer, 100 evra dobijete nazad 120 ili koliko već. Shvatate? Jeste trošak, ali namena mu je da vam se vrati više.

Postoje, naravno, razni tipovi investicija, i nije uvek ideja povećanje profita, odnosno možda nije direktno, ali posredno. Na kraju dana, vi zapravo očekujete da od toga imate dodatne koristi. Pa sad, da li za dan, mesec dana, godinu dana ili dugoročno, ali očekujete da vam to “trošenje” novca donese dodatni novac. Za razliku od gorepomenutog Lamboa, koji eventualno može da vam donese bolji ljubavni život, kazne za brzu vožnju i zavidne komšije, ali novac neće da vam vrati. Zapravo, mogu samo da zamislim koliko li košta registracija za to čudo.

Dobro, hajmo mi nazad na investicije. Dakle, rekli smo da kada “investiciono trošimo novac”, očekujemo neki pozitivan ishod u budućnosti, nadamo se da će se taj novac vratiti sa nekom zaradom. To je prva i osnovna stvar oko investicija. Druga stvar ,koja je neobično važna da se razume, jeste da je svaka investicija skopčana sa nekim rizikom. Da nije tako, svi bismo bili investitori i svi bismo bili milioneri (i vozili Lambo, dabome). I upravo je nivo rizika taj koji određuje da li je nešto investicija ili nije.

Na šta tačno mislim? Pa, vrlo prosto – ako je investicija sve gde očekujemo veći povraćaj nego što smo uložili, onda su igrači ruleta izuzetni investitori, jer ako igraju na konkretan broj, mogu da uvećaju svoju investiciju čak 35 puta. Ako tome pridodamo i kladionice, onda možemo slobodno da kažemo da je srpski narod jedan, onako, baš investitorski narod.

A za sve one koji žele da investiraju konzervativnije (u odnosu na kazina i kladže), naredni članci će biti interesantni. Govorićemo o nekoliko različitih vidova investiranja, o investiranju u zlato, na berzi, alternativne vidove investiranja koji postaju sve popularniji sa razvojem tehnologije, kao i o raznim drugim stvarima. Dakle, smatrajte ovo samo jednim teaser člankom, nekako mi je bilo bez veze da odmah krenem konkretno u investicije, bez da smo dali neku polaznu osnovu.

Kakvi sve investitori postoje? (hint: razni)

Postoji baš dosta raznih podela investitora, a ja ću dati samo dve. Jedna je podela na privatne i institucionalne investitore. Druga je podela na konzervativne, i na riziku sklonije investitore. Hajmo samo malo o ovome.

Privatni investitori su obično fizička lica. Dakle, ljudi kao vi ili ja. Ljudi koji deo svoje ušteđevine plasiraju zarad boljeg sutra. Na primer, u Americi je to baš izraženo na način koji nama Evropljanima nije skroz blizak. U Americi ima jako puno investitora, zato što oni nemaju razvijen koncept socijalne države. Bruto plata koji dobijete u Americi je skoro potpuno vaša (dakle, bruto je dosta slično neto plati), ali su državna davanja za penzije i socijalna davanja na baš, baš niskom nivou. Sistem je postavljen tako da ste stimulisani da deo svoje štednje plasirate u indekse, obveznice, akcije i slično, jer će vam od toga zavisiti budućnost i u dobroj meri penzija, pa i kvalitet života u starosti. Zato tamo jako puno ljudi investira. Takođe, puno poreskih olakšica se ostvaruje kroz investiranje. Kod nas u Evropi to nije tako, a u Srbiji su baš velika izdvajanja za poreze i doprinose – znate i sami, na 1000 dinara neto plate, izdvajanja su još oko 640 dinara.

Institucionalni investitori su pravna lica koja akumuliraju velike količine kapitala i plasiraju ih, takođe, manje ili više uspešno, kupujući obveznice, akcije i druge hartije od vrednosti. Klasičan primer su banke ili osiguravajuća društva. Uzeću primer ovih drugih. Dakle, osiguravajuća društva rade akumulaciju kapitala kroz razne polise osiguranja. Tako ona akumuliraju kapital. Ali, to nije srž njihovog biznis modela. Svakako se baziraju na teoriji statistike i verovatnoće dešavanja određenog slučaja koji osiguravaju (jer znaju da je verovatnoća da, na primer, poginete u avionskoj nesreći nekih 0.000001%), i ako je tako, mogu da vas osiguraju na neku basnoslovnu sumu, jer znaju da je šansa da vam se to desi u domenu statističke greške. Vi ćete platiti neku razumnu premiju osiguranja, i što više ljudi to plati, osiguravajuća kuća akumulira više novca. I onda taj novac plasira, tj. investira. To je srž biznisa osiguranja. Dakle, samo osiguranje je dobro ukalkulisana verovatnoća, koja je samo način da se obezbede veća novčana sredstva, koja se onda plasiraju, tj. investiraju.

Da, naravno, ako dođe do tzv “osiguranog slučaja”, tj. sruši se avion, platiće se odšteta, ali će se platiti od ovog investiranog novca. Dakle, dok banke akumuliraju novac putem štednje građana i privrede, osiguravajuće kuće ga akumuliraju putem dobro statistički obračunate veorvatnoće dešavanja nekog događaja i naplate premija osiguranja. Ali, kad se novac akumulira, skupi na gomilu, što bi se reklo, onda se plasira i investira. To je posao institucionalnih investitora. Pošto se po pravilu igraju sa tuđim novcem, a vi niste dali svoj krvavo zarađeni dinar da bi neka bitanga sve stavila na broj 33 na ruletu, ove stvari su jako regulisane. Institucionalni investitori su uglavnom konzervativni, što je naša druga podela.

Konzervativni investitori ne očekuju avione i kamione, ili da za godinu dana dupliraju svoju investiciju. Prinos od 10% godišnje je sasvim prihvatljiv, ponekad bude i manji, zavisno od toga koliko bude dobra godina. Inače, ako vas zanima kolko će brzo da se vaš investirani novac udvostruči, postoji jedan simpatičan, blago šacometrijski, ali dovoljno precizan trik, i zove se “pravilo 72”. Ukratko, trik kaže da će se vaš novac udvostručiti za vreme koje dobijete kada vaš prinos podelite brojem 72. Dakle, ako je prinos 10% godišnje, trebaće nešto preko 7 godina; ako je prinos 5% godišnje, trebaće okvirno nekih 14 godina, pod pretpostavkom da godišnju dobit pripisujete glavnici i nastavljate da ulažete tako. Ima i celo teorijsko objašnjenje za štrebere koji žele da vide matematičku formulu iz koje ovo proizilazi. Dakle, konzervativni investitori više planiraju na dugi rok, i to će biti većina američkih domaćinstava koja krenu sa štednjom i konzervativnim investiranjem dovoljno na vreme, da kada se prestane da bude radno sposoban, da vas čeka iole normalna penzija. Banke, osiguravajuće kuće, penzioni fonodi, svi oni spadaju u konzervativne investitore.

Riziku skloniji ili agresivni investitori su upravo obrnuto od toga. Ne baš hazarderi, ne baš kockari, ali ljudi koji zbog želje za brzim i velikim dobitkom, rizikuju da izgube to što imaju ili ga barem značajno umanje. Naravno, niko baš ne uživa u gubljenju para, tako da se obično deo sredstava odvoji za ovakav vid… Pa, ne baš kocke, ali hajde, rizičnog investiranja. Prosto ste spremni da deo para izgubite, pa ako vam se posreći, super; ako ne, ionako ste se oprostili od tih para unapred – nešto kao moje investiranje u bitkoin. 🙂 Bukvalno sam izdvojio neki mali deo para koji sam bio spreman da izgubim, uložio kad je bio 16.000, i desilo se da sam imao sreće, za par meseci se ta cifra udvostručila, jer je dosta porasla vrednost. Ja kao suštinski konzervativan investitor sam prodao pola pozicije, povratio svoja uložena sredstva, i ostavio drugu polovinu da se dešava šta god želi. To je bilo pre par godina. Dakle, u međuvremenu je pao na ispod 20.000, pa je sada opet doživeo svoj procvat, ali mene generalno ne zanima. Što se mene tiče, može da ide i na 200.000, a može da ide i na nulu. Dobro, bolje na 200.000, ali kako god… Agresivni investitor možda ne bi pokupio tu polovinu, nego bi nastavio da ulaže. Fakat je da neki ljudi tako naprave bogatstvo, ali mnogi izgube sve.

Investiranje će vam definitivno pomoći da bolje upoznate sebe: kakvi jeste, a kakvi niste. Možda i da se korigujete, ko zna. Svakako ćemo u narednim člancima da pokrivamo razne teme, pa se možda i odlučite da “bacite neku paru”. Naravno, ako zaradite, 10% moje – poslaću vam broj računa gde da uplatite. 🙂