Veseli šajto

Krivuda cesta i nov opel rekord,
sto šlajpeka dnevno je sarajevski rekord

Voze me šarmantni stihovi starog sarajevskog šmekera Fazle, čiju pesmu rođak iz grada Š. često interpretira kad se družimo.

Najrasprostranjeniji termin za fizičko skladištenje novca korišćen u nekadašnjem srpsko-hrvatskom jeziku je novčanik, a postoje još i šlajpek, šlajpik, buđelar, lisnica, novčarka, šlajbok, geldtašn, itd.

E sad, pretragom dolazimo i do istočno hercegovačko-krajiškog dijalekta kojim izvorno govore Srbi iz cele Like, kao i ostali na područjima Korduna, Banije, Slavonije, pa i Srbi srednje i severne Bosne, kao i istočne i južne Bosne i Hercegovine, zatim zapadne Srbije i severne Crne Gore. Prostorno, to je najrašireniji dijalekt srpskog jezika. Njime se najviše služim, osim kada pišem kolumnu za Našu mrežu.

Reči poput:

bena, benetina (budala), majkan (momčina), špijati (špijunirati), grota (gre’ota, šteta), deder (ajde), mraka (opasna osoba, nezgodan čovek), popara (jednostavno jelo od starog kruva ili hljeba), preša (žurba, hitnost), zeru, zerice (malo, jako malo), klapac (dječak, dječačić), treviti (biti, desiti se, sresti nekog) ćaća (otac, tata), parip (konj), skorup (kajmak na vrhu prokuhanog mleka), škale (ljestve, merdevine) – mogu se čuti i danas u govoru, a često podsećaju na stare, drage ljude kojih više nema.

Tu negde zakačena, zakotvljena, sakrivena od ludosti modernizacije, našla se i riječ šajtov koja je, takođe, sinonim reči novčanik. U materijalističkom svetu kapitalizma, koji živimo, važna je terminologija. Gotovo ključna. Pretpostavljam da osnovu vuče od gore navedenih termina – šlajpek, šlajpik i šlajbok, a negde usput, verovatno između generacije mojih roditelja i mene je izgubila slovo v, pa je ostao samo šajto.

Ogoljen, go k’o pištolj – prazan šajto.

***

Kad sam bio mali, reč šajto je mirisala na sladoled, na jaje i šato, neke vesele i neodređene boje. Nisam nikako mogao da je uhvatim, ukrotim, u potpunosti razumem, odgonetnem. Tako bliska, a strana. Nedokučiva i misteriozna. Nedokazana.

Sama sintagma je nastala negde preko puta grada Zadra, najverovatnije u mestu Preko na ostrvu Ugljan. Kreirali su je izvesni čika Nešo i tetak Veljko u imaginarijumu izbrisanih sećanja. U stvari, sve je izmišljeno da bi se pojačao zaplet čitave priče.

Smislili su je roditelji male dece iz Prijedora i tadašnje Republike Bosne i Hercegovine u sastavu SFRJ, koji su letovali na predivnoj jadranskoj obali. Verovatno u radničkom odmaralištu rudnika ili industrije papira. Radnička klasa zemlje koje više nema. Srednji stalež ispljuvane istorije i lepog života. Generacija koja izmiče.

***

Veseli šajto se formirao pri dolasku na more i predstavljao je zajednički legat roditelja i dece. Punio se namenskim budžetskim prilivima zaposlenih i trošio zajednički, uglavnom na ravne časti. Plaćalo se dnevno sledovanje sladoleda za decu, ali i kafe ili hladnog piva za roditelje. Naravno, morao je postojati konsenzus oko trošenja. Ne stopostotni, ali bar prećutno dvotrećinski. Takođe, spontano se birao i ministar finansija, koji je bio dužan da obavesti učesnike o obavezama, prikupi gotovinska sredstva, drži ih na sigurnom mestu (tzv. pokretni sef) i nosi svaki put kad je potrebno, odnosno kada se veseli šajto koristi.

Dakle, započela ga je generacija naših roditelja, a praksu upražnjavamo i mi.

Blanka, Portugalka i supruga preminulog profesora R. iz grada Porta nam je u poverenju rekla da slična stvar postoji i u njihovoj kulturi i da se zove komuna. Zanimljiv mediteranski susret i potvrda internacionalnosti koncepta.

Izazovi u praktikovanju su razni, počevši od onog da se šajto može i izgubiti, kao što se to nedavno desilo meni na stepenicama jadranskog, primorskog grada. Bio sam uznemiren, jer smo ga tek oformili sa 60 ojra, pa sam knjižio gubitak u blagajni i častio to veče društvo sladoledom, knjižeći vanredne rashode u ličnoj blagajni. Onda, recimo, deca znaju da manipulišu i testiraju roditeljske granice, tražeći da se njima posebno udovolji ili izađe u susret što onda može izazvati lančanu reakciju dečje grupe i oterati čitav koncept u onu stvar.

Dodatno, ako je neko dete bolesno ili bolešljivo, može mu se pogodovati, ali ima i razmaženih mama i tata koji nevoljno pristaju na jednakost učesnika, pa lako može kresnuti varnica svađe i nesloge u grupi. Ograničenje mogu biti i godine dece, odnosno šajto je prikladan samo ako društvo ima decu mlađeg uzrasta (od nekoliko, pa do 14-15 godina), jer već ovi stariji traže posebne uslove. To, pak, onda ponovo narušava teško uspostavljenu harmoniju i ravnotežu.

Šajto je vremenom evoluirao, pa se koristi i tokom grupnih zimovanja, gde je, takođe, pokazao vitalnost. Pričali smo o tome kako da se digitalizuje i postane veseli digitalni šajto, ali kad dođete na jadransku obalu, naprosto vas želja mine, jer na svakom drugom lokalu stoji ista poruka – cash only. Eto praznog biznis prostora za inovativne preduzetnike Balkana koji „plivaju“ uz aktuelne PSD2 regulatorne struje. Želim im povoljan kurs. Poslovni i devizni. 😊  

***

Šta nas može naučiti veseli šajto, odnosno koje storije nam priča?

Promoviše zajedništvo, jer su deca zajedno i dobijaju slična/ista iskustva. To rađa jednu vrstu solidarnosti. Slično je i sa roditeljima koji grupno piju kafu i pri tom se druže.

Jednakost. Svi su jednaki u očima zajedničkog veselog šajtoa i to je, takođe, važno. Nema posebnih tretmana i pogodovanja pojedincima. Naravno, postoje izuzeci, ali i za njih mora postojati dogovor većine. Dalje, svi učesnici ulažu isti novac po glavi deteta ili roditelja. Pravično.

Budžetiranje. Ono što naše javne politike loše rade, veseli šajto koriguje. On kaže narodnim jezikom – prema guberu se možeš pružiti, odnosno trošiš onoliko koliko imaš. Odgovorno. Ako želiš više, izvoli ubaci u zajedničku kasu. Naravno, tu već nastaje zadrška kod onih koji pune budžetsku stavku.

Demokratija. Gotovo zaboravljeni vid upravljanja kod nas gde se novac troši u skladu sa istinskom voljom učesnika, odnosno finansijera. Recimo, to je kao kad bi mi kao poreski obveznici odlučivali na koje od nekoliko ponuđenih i procenjenih projekata će se trošiti prikupljeni novac. Sjajno, zar ne? Praksa po ovom pitanju već postoji kod agilnijih društava.

Poverenje. Onaj ko nosi šajto dobija bezgranično poverenje grupe, tako da je i to jedna od važnih, a zaparloženih stvari današnjice. Rekao bih čak demode, ali opet jako bitna, jer bez poverenja ne biva ničega.

Likvidnost. Držalac šajtoa mora da vodi računa i o likvidnosti grupe, odnosno o pravovremenim prilivima i odlivima, jerbo će u suprotnom biti primoran da iz lične budžetske rezerve dopuni zajednički štek. A to uvek zasvrbi. Zamislite, ko bi mogao nezadovoljnoj masi usred kupovine zanatskog sladoleda objasniti da za pola grupe ima novca, a za pola nema. 😊

***

Moja deca su već povelika, pa nisam siguran koliko ću koristiti blagodeti zabavnog veselog šajtoa tokom budućih godišnjih odmora, ali sam zahvalan na prilici da osetim čar zajedništva, bliskosti i slatkog trošenja šoldi do sada.

Mi roditelji, generacijski bliski, i naša deca, putnici u neizvesnu budućnost. Svi zajedno na putu finansijske pismenosti i predahu od redovnih aktivnosti.

Sve u svemu, doneo je šajto prilično radosti tokom troškarenja na ukusne sladolede ili kafe sa mlekom pod borovinom. Malo li je pred ekološko-koruptivne okršaje koji nam na Balkanu neminovno slede?

Što reče EKV:

Uvek sam želeo da osetim dodir, novac u rukama…