Konsultanti, programeri, dizajneri i drugi spoljni saradnici – koji ugovor zaključiti?

Kada firmi zatreba znanje ili stručnost koju nema u svom timu, najbolje rešenje je angažovanje spoljnih saradnika: finansijskih savetnika, HR stručnjaka, dizajnera, pravnih konsultanata, marketing stručnjaka. 

Oni se angažuju za konkretan zadatak, pružaju potrebnu ekspertizu, a saradnja se završava po okončanju projekta. Firme danas sve češće biraju ovakav model, jer angažovanjem eksternih saradnika dobijaju kvalitetnu podršku bez obaveze zasnivanja radnog odnosa. 

Za preduzetnike i MSP, ovakav pristup je posebno dragocen: angažuju se agencije ili pojedinci koji pružaju kompletnu uslugu, a firma dobija stručnu podršku i brže rezultate, uz smanjene troškove i administraciju. 

Pitanje iz prakse glasi: Koji ugovor zaključiti sa spoljnim saradnikom? 

Odgovor zavisi od prirode posla. Za jednokratne zadatke sa jasno definisanim rezultatom (npr. prevod) najprimereniji je ugovor o delu. Kada je rezultat rada originalno autorsko delo (npr. dizajn ili fotografija), zaključuje se autorski ugovor. Ako se radi o pružanju kontinuiranih usluga u okviru B2B modela (npr. knjigovodstvo, HR ili IT podrška), zaključuje se ugovor o pružanju usluga ili ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji.

Ugovor o delu 

Ugovor o delu je pogodan za jednokratne zadatke (popravka stvari, izrada tehničke dokumentacije). Suština je da se plaća rezultat, a ne vreme provedeno u radu. 

Posao može biti fizički ili intelektualni, ali je uvek privremen i vezan za završetak projekta. Po predaji rezultata i isplati naknade, ugovor prestaje da važi.

Napomenimo da se ugovor o delu može zaključiti samo za poslove koji nisu osnovna delatnost firme. Prednost za poslodavca je u tome što angažuje stručnjaka samo kada je potrebno, bez velikih troškova i obaveza koje nosi radni odnos. 

U praksi se ugovor o delu često meša sa autorskim ugovorom. Razlika je u tome što se ugovor o delu koristi za zadatke koji ne moraju imati karakter originalnog dela. Autorski ugovor se zaključuje kada nastaje originalno autorsko delo i njime se reguliše prenos autorskih prava između autora i naručioca.

Ugovor o pružanju usluga 

Ugovor o pružanju usluga je praktično rešenje kada jedna firma angažuje drugu za specijalizovane usluge (npr. konsultanta da održi obuku ili marketinšku agenciju da vodi kampanju). 

Može se zaključiti između firme i pojedinca (konsultant) ili između dve firme. Predmet je konkretna usluga (npr. pravno savetovanje, edukacija, IT podrška), a ne rezultat u smislu materijalnog proizvoda.  

Obično je kratkoročan ili vezan za određeni zadatak, bez šire poslovne saradnje. Jedna strana se obavezuje da izvrši određenu uslugu za drugu stranu, u jasno definisanom roku i za dogovorenu naknadu.

Za razliku od ugovora o radu, gde se plaća vreme provedeno u radu, ili ugovora o delu, gde se plaća rezultat (npr. izrada dokumenta ili popravka), kod ugovora o pružanju usluga plaća se usluga tj. znanje, rad ili iskustvo koje se stavlja na raspolaganje. 

Ugovorom se regulišu predmet usluge, rokovi, cena, način plaćanja, kao i šta se dešava ako usluga nije pružena ili ako je urađena loše. Posebno je važno da se jasno odredi način raskida i posledice koje iz toga proizlaze, kako bi se sprečili eventualni sporovi.

Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji 

Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji se zaključuje između dva pravna lica i njime se uređuje šira poslovna saradnja na duži vremenski period. 

Njegova snaga je u tome što partnerima omogućava da se udruže u realizaciji projekta, kroz razmenu znanja, tehnologije, resursa ili zajedničko obavljanje određenih poslova. Cilj je saradnja bez osnivanja nove firme i logično je rešenje kada firme žele da se povežu radi partnerstva (npr. građevinska firma i projektantska firma koje zajedno realizuju radove). 

Sve to, naravno, uz jasno definisane međusobne odnose, finansijske uslove i trajanje.

Razlika između ugovora o radu i drugih oblika angažovanja 

Svaki ugovor ima svoju specifičnost i treba ga birati u skladu sa prirodom posla i ciljem koji se želi postići. 

Ako je cilj dugoročno angažovanje, gde osoba postaje deo organizacije, ima jasno definisano radno vreme, radi pod nadzorom poslodavca i koristi resurse firme, tada se zaključuje ugovor o radu. Za poslodavca ugovor o radu znači veće troškove i obaveze, jer uključuje poreze, doprinose i beneficije za zaposlenog. Zaposleni ima prava iz radnog odnosa u punom obimu (zarada, socijalno osiguranje, godišnji odmor, bolovanje, naknada za prevoz). 

Ugovor o radu iziskuje veće troškove i obaveze, ali obezbeđuje stabilan odnos za obe strane, jer se radi o klasičnom obliku angažovanja za redovne poslove firme. 

Sa druge strane, spoljni saradnici se angažuju projektno. Oni ne zasnivaju radni odnos i nemaju status zaposlenog. Kada je spoljni saradnik pojedinac, najčešće se zaključuje ugovor o delu, dok se sa firmom ili agencijom zaključuje ugovor o pružanju usluga ili ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji.

Na šta obratiti pažnju?

Važno je da poslodavac vodi računa o sledećem: ako rad ima sve karakteristike radnog odnosa (integracija u tim, definisano radno vreme i nadzor poslodavca), tada se mora zaključiti ugovor o radu, a ne ugovor o delu ili drugi ugovor. U suprotnom, radi se o tzv. prikrivenom radnom odnosu, što se prepoznaje kao pokušaj izbegavanja obaveza i nosi rizik od kazni. 

U svakom slučaju, važno je da se saradnja ne prepusti improvizaciji, već da se jasno definiše šta se radi, kako, kada, za koliko i pod kojim uslovima. 

Izbor ugovora treba da bude rezultat pažljive procene prirode saradnje. Pravilno ugovaranje štiti obe strane: poslodavca od inspekcijskih kazni i finansijskih posledica, a saradnika od nesigurnosti i nejasnih prava i obaveza.