Mnogo hasla ni oko čega

Ustanem oko 7, pristavim kafu, malo se razvlačim po kući… Svratim na društvene mreže… Uglavnom, nisam toliko produktivan kao što ljudi možda misle.

– reče Džef Bezos prošle godine. I ostade živ.

Sa druge strane, malo je zatečen ostao Leks Fridman, čovek koji voli da porazgovara sa velikanima u svetu preduzetništva. A i zar nije sumanuto da neko ko je Amazon učinio onim što je danas ne provodi svaku bogovetnu sekundu radeći nešto korisno?

Bezos se, očito, malo „razveo“ od onoga čime tzv. hasl kultura već godinama ispira mozgove. Ustani u pola 5 ujutru. Idi na trčanje dok sav normalan svet spava. Jer, ti nisi normalan svet, ti si hasler, preduzetnik i čeka te 857 projekata kada se vratiš s tog trčanja. Ako se uhvatiš da „gubiš vreme“ duže od 1.5 sekunde, evo ti 858 ideja kako da i tih 1.5 sekunde provedeš radeći nešto produktivno.

Epilog (ako ga uopšte ima) verovatno bi trebalo da izgleda ovako nekako:

Preduzetnici i kreativci, ljudi koji vode timove i projekte ili, prosto, ljudi koji se ne vide u priči „provedeš 40 godina na jednom mestu i onda umreš“ – su postali informisaniji i načitaniji, jer su, umesto „razvlačenja“, pročitali neku gomilicu pametnih knjiga.

Postali su efikasniji i efektivniji, jer znaju šta, kada i koliko rade. Postali su i uspešniji, jer su prešišali normalan svet koji povremeno načini taj greh da ne radi nešto korisno.

Ali, uz to smo dobili i ovako nešto:

Uh, što sam nešto nervozan i anksiozan… (Stvarno?)

„Brate, skroz sam sagoreo.“ (Kako to?)

„Nešto mi skočio šećer…“ (Nije valjda?)

Ono što se vremenom pretvorilo u blasfemiju zvanu hasl možda je i polazilo od neke razumne premise. Da uspeh (štagod pod time podrazumevali) ne pada sa neba. Da moraš malo da se oznojiš (i malo više nerviraš) dok se interesantna ili čudna (ili sasvim obična, zašto da ne) ideja ne otelotvore u nečemu što bi se nazvalo održivi biznis. Da ćeš ponekad (ili mnogo češće), ipak, ustajati s petlovima i ne legati do 2 narednog jutra. Da ćeš, bez obzira na (ne)uspeh projekta i(li) biznisa, imati iskustvo koje je neuporedivo sa bilo čime što si do tada uradio.

Ono što je hasl kulturu učinilo toliko malignom jeste činjenica da je obesmislila sve gorenavedeno. Ljudi su počeli da izgaraju (doslovno) jer se to predstavljalo kao jedini ispravan način da se napreduje, postane bolji, jači, brži.

Ali, ono što su ljudi „kupili“ nije bilo samo neko pisano pravilo. Još gore, bila je to glorifikovana verzija tzv. hasl kulture. Jer, svima koji su haslovali se pride mnogo glasno tapšalo. Tvrdokorniji hasleri su postali poput žrtvene janjadi, jer, pobogu, nema slave bez žrtve (ima toga i u Bibliji recimo, pa možda nije tako savremeni trend?).

Brže, jače, (iz)gore

Kao što obično biva, ni hasl nije bio rezervisan samo za enormno uticajne ljude. Ušunjao se i u „obične“ kancelarije i među „obične“ ljude, koji su još uvek, bar na papiru, radili od 9 do 17.

Van „papira“, od njih se očekivalo (a i dalje se očekuje) da ostanu koji sat duže. Da, ako baš nisu zakucani za krevet, ne odu na bolovanje. Da je „svaka čast, vidi kako su vredni i posvećeni i produktivni“ ako na godišnji ponesu laptop.

Ako neko i uzme ono bolovanje (ili, prosto, izađe iz kancelarije u 17 i dva minuta), dobije gratis prekorni pogled. Kao da anksioznost i šećerni spajk nisu dovoljni, nego sad još oseća i grižu savesti. A rešenje? Pa, naravno da ga ima: hajde sad sve to lepo da rešimo toksičnom pozitivnošću.

Realistična očekivanja? Kome je to ikada pomoglo da napreduje?

Neuspeh? Zar nije to ono što se ne prašta?

Nažalost, toksična pozitivnost ima posledice koje se često prekasno primete. Tamo gde nema mesta za predah, za reevaluaciju i za „male“ pobede, kako se uopšte osećati zadovoljno (makar ponekad) zbog nečega što, iako nije over-the-top, makar je dovoljno dobro?

U stvarnim okolnostima, kada rad u crvenom traje mesecima i godinama, jedina izvesna posledica je da će nešto (i neko) pregoreti. U većini slučajeva, iako jeste vrlo neprijatno (psihološki, a vala i fizički), i dalje nije kraj sveta. Jedino će zahtevati mnogo više resetovanja nego da ste odmor uzeli onda kada ste (poslovno i psihofizički) bili makar u narandžastom.

U isto vreme, lako je posle bitke general biti, pa, umesto „rad, rad i samo rad“, zagovarati priču o granicama. O važnosti brige o sebi i o „razvodu“ od tzv. hasl kulture. Jer, ne postoji jedan jedini i ispravni način kako prekršiti hasl pravila. Džef Bezos možda jeste dobar primer, ali je, takođe, pomalo nerealan: danas je to gospodin od 60 leta i svoj hasl je ishaslovao kada je bio mlađi i izdržljiviji.

Kad smo već kod toga, ljudi na ovim prostorima na pomalo specifičan način pate od onog „kud svi, tu i mali Mujo“. Na primer, možete im reći nešto u stilu „ako stvarno hoćeš da uspeš, moraš da radiš 25 sati dnevno, bez godišnjih i bolovanja, moraš stalno da učiš i da budeš korak ispred svih“.

(Kojih svih? Onih što se isto tako pretrpavaju svim i svačim i govore kako su korak ispred svih?)

Ali, u 8 od 10 slučajeva, poverovaće vam na reč.

Ono što je u svom tom haslu malo teže jeste ne povoditi se za nekakvim kulturama samo zato što su „kulture“. Jer, umesto nekritičkog „mora tako i nikako drugačije“, kritički pristup zahteva malo preispitivanja vrednosti i ciljeva. Zahteva da se povremeno zapitamo gde smo u celoj priči mi i naši biznisi, projekti, timovi i klijenti. I zahteva da budemo svesni toga da naporan rad, znojenje (i pomalo nerviranje) ponekad jeste neophodno, ali da na duže staze funkcionisati konstantno u crvenom jednostavno nije održivo.

Ono što je održivo (i mnogo zdravorazumskije) jeste imati sistem. Postaviti prioritete: kada, zašto i zbog čega nečemu reći da ili ne – bilo da su to dugi radni sati ili još jedan seminar u cilju usavršavanja. Ako i treba doći i ostati ispred nekoga (konkurencija je u biznisu, ipak, realna priča), onda se još jednom dobro preispitati ispred koga i zbog čega. I da li, i u ovom slučaju, postoji održivi sistem koji nas neće baciti u overdrajv.

Ako imate vremena i prostora da se pozabavite ovim temeljima, tim bolje. Ako nemate, pokušajte da ga napravite. Promišljajte, testirajte, zovite upomoć (nekoga ko je iskusniji ili, prosto, dovoljno iskren da vam ne prodaje „(ne)kulture“). Naposletku, budite iskreni i vi – prema sebi, a onda i prema saradnicima, timovima i klijentima. Jer, džabe sav hasl ako ne znate zašto, sa kime i kuda uopšte idete. A usporiti i malo se stišati i dalje nije kraj sveta. Mnogo je nezgodniji trenutak kada shvatite da srljate u pogrešnom (ili makar samo u „crvenom“) pravcu.