Nepodnošljiva mekoća poslovanja

Ako imate sreće da radite sa izuzetnim ljudima, primetićete da imaju jednu stvar zajedničku. Čim progovore o onome čime se bave, zvuči vam kao da zaista znaju o čemu govore.

Nije to samo ono kad vidite impozantnu biografiju nakrcanu zanatskim, što bi rekli stručnim veštinama. Svako može imati na LinkedIn-u ovu obuku, onu edukaciju, ovde radio, onde menadžerisao, taj-i-taj ga nahvalio, preporuke pljušte…

Sve je to lepo i krasno, ali kod izuzetnih ljudi je trik tome što njihovi zanatski skillovi nisu samo na papiru. Oni će završiti posao ili rešiti problem (ili vam bar dati upotrebljiv savet ili pomoć), a njihov predlog će zaista raditi u praksi.

E sad, i među izuzetnim tipovima postoje dva tipa. Jedan je onako, malo više „udžbenički“. Kada bi postojao test koji meri upotrebljivost njihovih veština, izvesno je da bi redom imali otkačene kvačice. Drugi tip takođe može imati otkačene kvačice, ali nije isključivo to što ga čini izuzetnim.

Osim udžbeničkih, ovaj tip ima i druge kvačice, koje bi na testu upotrebljivosti veština bilo teže precizno izmeriti.

Na primer, koliko je sposoban da u odlučujućem trenutku donese važnu odluku.

Koliko je spreman da razmišlja van kutije kada takvu odluku treba izvagati ili da ponese svoj deo odgovornosti ako se ispostavi da odluka možda nije bila najbolja.

Postoje i drugi primeri teže merljivih veština – recimo, ume li neko da vam otvoreno ukaže na grešku, ali da to učini tako da, umesto da se osećate malo bljak, imate potrebu da se zaista potrudite i sledeći put nešto uradite bolje.

Ako imate sreću da radite sa ovim tipom izuzetnih ljudi, onda će vam se upaliti lampica na pomen mekih veština. Imati u tome manje sreće značilo bi biti svestan razlike između ljudi i organizacija sa sličnim setom tradicionalnih skilova, a različitim ishodom ili procesom poslovanja.

Nije sporno da su zanatske – što bi rekli stručne – veštine neizostavni deo jednačine. Na kraju, sigurno nećete zaposliti prevodioca sa arapskog koji ne zna arapski, dizajnera logoa koji ne zna grafički dizajn, niti biste otvorili poslastičarnicu a da nikada niste umesili kolač.

Ali, jednačina postaje problematična ukoliko su tehnički skilovi jedini koje imate ili procenjujete druge isključivo na osnovu njih.

Zamislite, primera radi, nekoga u svom timu sa setom tradicionalnih veština – nekoga ko „kida“ SEO i analitiku, sjajan kopirajter, vešto priča priču i prodaje proizvod, iskusan, produktivan, pragmatičan.

Ako tražite nekoga ko je sjajan u marketingu, ovo je odličan temelj. Sada dodajte tome još i dosledan, strpljiv i posvećen. Ume da čita ljude, a ne samo infografike. Pažljiv, radoznao, spreman da prizna greške. Spreman, kada je to potrebno, da pokaže empatiju.

Možda ovi „dodaci“ nisu pitanje života i smrti u operativnom smislu (ili bar nisu ako imate tendenciju da stvari gledate kratkoročno). Zbog toga verovatno obe strane – i preduzetnici i timovi, odnosno zaposleni – imaju tendenciju da ih doživljavaju kao manje važne. Možda i zato što su teže merljive, a pritom su tradicionalne veštine u poređenju sa njima prilično objektivne i „nelične“.

Uostalom, ako neko nije (kao što zaista i nije) rođeni kopirajter, programer, poslastičar, inženjer ili dizajner, sve se to da naučiti. Ali, onaj tamo što mu malo ne ide strateško planiranje, što upada u reč umesto da sluša, što saspe kritiku bez dlake na jeziku, što ne shvata da će oterati kupce ako ih zatrpava newsletterima iako kida SEO… Taj, jednostavno, nije „prirodno talentovan“ ili mu „ne ide“ sa ljudima.

I onda, zašto bi neko uopšte investirao (svoje vreme, mentorstvo, prilike, novac) u ove „opcione“ veštine?

Na duže staze ipak dobijete nezgodacije kao što su visoki turnover, članove tima na ivici da sagore, projekte koji kasne, kupce koji će radije pazariti kod konkurencije. U krajnjoj liniji, to su detalji koji odlučuju koliko će kompanija, tim ili organizacija imati šanse za održivost.

Postoji još nešto što malo otežava promenu perspektive. Timovima i poslodavcima je često neugodno ili prosto ne umeju (čitaj: nisu naučili) da iskomuniciraju ovakve stvari. A u sistemima koji počivaju na tome da je reč nadređenog „jača“, u kojima se prećutno ili neprećutno podrazumeva da će oni na nižoj hijerarhijskoj lestvici eventualno da popuste – takvi sistemi podrazumevaju i da se meke, ljudske veštine tretiraju kao jakne u kojima svaki dan dolazimo u kancelariju.

Okačićemo ih na stalak sa ostalim jaknama jer posao, realno, možemo da odradimo i bez njih.

A kada nastane problem, tu je ono što zovemo autoritetom. Pomalo je čak i zabluda da preduzeća, organizacije i timovi ne opstaju ako se vode isključivo autoritetom i(li) operativnim znanjima. Naprotiv, u stanju su da opstanu veoma dugo, a dovoljno da bi dali povoda da se zažmuri na one druge, teže merljive veštine.

Formalno i na papiru, rupe se verovatno neće videti na prvu. Ali, izlaziće na videlo, recimo, u vidu neinspirativnih projekata ili (ne)spremnosti da se uz autoritet pokaže razumevanje. U vidu toga da se uz razumevanje govore i neprijatne istine, volje da se doprinese vrednostima i viziji, inicijative da se stvari promene na bolje.

Narodski rečeno, kao kad biste otišli u lep restoran gde vam posluže pečenje od kvalitetnog mesa, ali žilavo i neslano.

Samo, kvalitet i umeće spremanja sočnog pečenja se ne isključuju međusobno kada želite dobar obrok. Tako ni objektivne, operativne i lako merljive veštine ne isključuju one meke. One ne mogu, niti bi trebalo, da zamene stručnost i profesionalno iskustvo, ali mogu, i trebalo bi, da nadograde profesionalnost.

Još jedan razlog zašto jesu važne je taj što i one završavaju posao. Izuzetne ljude sa kojima radite čine još izuzetnijim, pri čemu (i ovo će obradovati sve koji strahuju da će im kompjuteri ukrasti poslove) imaju i komponentu nezamenljivosti.

Jer, za meke veštine ne postoje programerski jezici i kodovi. Ne možete ih dizajnirati ili isprojektovati, doterati mašinskom obradom, obraditi u video ili audio softveru.

Nevolja je i u tome što je većina navikla (ako je navikla) da ih uči „slučajno“ – dolazeći u kontakt sa svetom i ljudima oko sebe, često bez potpune svesti o tome koliko su važne, te da se i one, iako teže merljive, uče i usavršavaju.

Nije nemoguće, a funkcioniše donekle slično kao i sa ostalim veštinama: ište upornost i vežbu, želju da se razume ono što se radi i sa kime se radi, ište radoznalost i ohrabrenje da se otvoreno komunicira.

Bez bojazni da će neko biti potcenjen, zaplašen autoritetom ili zakonom jačeg. A ako imate takve temelje, i ostale „kvačice“ će biti lakše za otkačiti.