Balada o bucmastim irvasima

Šta se desi kada istovarite krdo irvasa na ostrvo puno lišajeva?

Irvasi ih, inače, obožavaju, pa će se verovatno osećati kao da su istovareni na švedski sto.

Ovako nešto se dogodilo 1944. godine, kada je američka Obalska straža rešila da malo eksperimentiše sa florom i faunom. Nedaleko od Aljaske u Beringovom moru nalazilo se ostrvo Sveti Matej, na kome su Ameri iskrcali 29 irvasa.

Ostrvo je bilo jedno od onih na koje ljudska noga nije zalazila. Jedini stanovnici su bili irvasi, obradovani švedskim stolom u vidu omiljene im biljke.

I šta bi drugo četvoronošci nego da se gospodski počaste. Pasli su do besvesti, fino se ugojili i rapidno se udvostručavali.

Ne samo po gabaritima, nego i po broju.

22 godine kasnije, na obećanom ostrvu se namnožilo irvasa koliko za omanju varošicu. Po livadama i planinama ih je kaskalo više od 6.000, samo što su ovi imali malo drugačiji životni stil u odnosu na irvase na staništima koja nisu odsečena morem.

Osim što ih je bilo mnogo, bili su prilično debeljuškasti.

Obalska straža ih se ponovo setila 1965. godine. Na ostrvo je odaslala avion u nadi da će se vratiti sa gomilicom fotki. Ali, osim što nije škljocnula nijednu fotografiju, posada je naišla na manje-više puste krajolike.

Za to vreme, promaklo im je da skapiraju da irvasa na ostrvu više nije ni bilo. Tačnije, skoro ih uopšte nije bilo, izuzev 42 komada koja su još bila među živima. Od ostatka bucmastih krda i njihovog švedskog stola, ostali su samo skeleti.

Matematika je bila jasna. Obilje hrane = elegantno popunjeni irvasi. Plus, podmladak koji se eksponencijalno umnožavao, ne morajući da brine o krčanju creva. Plus, svi usidreni na jednom mestu, odsečenom od sveta = sve što jedna varošica irvasa može da poželi.

Ali, matematika je bila i surova. Obilje gladnih njuški = eksponencijalni trošak u hrani. Plus, priroda koja je sve manje mogla da isprati ogromne apetite. Pošto drugog mesta osim ostrva nema, gladne njuške eksploatišu stanište u nepovrat. Njuški je ostalo mnogo, hrane nimalo.

Kada se sve sabere i oduzme, debeljuškasti su istrebili svu floru, a time i jedini „alat“ za preživljavanje.

Nismo četvoronošci, ali…

U prirodi stvari funkcionišu jednostavno. Bar za irvase i bar kada su u (pravom) prirodnom okruženju. Ako popasu švedske stolove u tački A, premeštaju se u tačke B i C. Tački A ostaje dovoljno vremena da obnovi floru, taman dok se gladne njuške ne vrate.

Priroda funkcioniše i praktično jer su njeni ekosistemi izbalansirani i uglavnom ne dozvoljavaju da stvari odu predaleko. Kada je život i priključenija irvasa poremetio mali eksperiment, prosta matematika je objasnila zašto je sve otišlo dođavola, bez tačke povratka.

Na kraju balade i u roku od još nekoliko godina, uginula su i preostala 42 irvasa.

Možda ne izgledaju slično, ali slični irvasima su i ljudi. Kako će se ova ljudska balada završiti, ostaje da se vidi. Trenutno stvari ne izgledaju optimistično, ali su ljudi, spram irvasa, ipak, u maloj prednosti. Imaju dovoljno svesti da razumeju da su u problemu.

Imaju, takođe, mogućnost da zaokrenu kormilo i pokušaju da spreče vaskoliki kolaps. Pitanje je samo gde su granice. Pošto se u ljudskim ekosistemima veruje da je više = bolje, izgleda da su te granice malo (više) zamagljene.

Ipak, ljudski ekosistemi često gube iz vida da mera progresa nije nužno u veličini. U tome su, ipak, sličniji irvasima na pustom ostrvu. Ne samo po pitanju prirodnih resursa, nego i sopstvenih organizacija, i ne samo po pitanju potrošne robe, nego i svega što se ne dâ izmeriti.

Recimo, kada je AI bio u povoju, ljudi su počeli da hrane računare hrpom informacija. Ako se u međuvremenu pojavio neki lag ili bag – deder, daj još malo podataka.

E, onda i mašine malo prezupče od tolike hrpe svega, a ljudi prezupče jer im nije sasvim jasno zašto su mašine prezupčile.

Stvar je u tome što se ljudi i njihove organizacije vode naizgled jednostavnom logikom: najpametniji je onaj koji najviše zna i upamti. Najjači je onaj što ima najviše mišića. Najobrazovaniji je onaj sa najviše diploma. Najkreativniji je onaj sa najviše ideja.

Iliti, gomilaj što više, pa kad to zgomilaš, nastavi sa gomilanjem. Jer, ako ti ili tvoja organizacija ne porastete u roku od odmah, brace yourselves: doć’e neko ko će vas prerasti.

Konkurencije je mnogo, a ne pomaže to što nije sasvim jasno gde je tačka pucanja. I, još važnije – kako glasi odgovor na „šta ćemo sad?“.

Fora je u tome što tačke pucanja i zamagljene granice imaju sebi svojstvenu manu. Da bismo saznali gde su, nekada ih moramo preći. Primera je mnogo – od Rimskog carstva ili Hitlerove Nemačke, do bezazlenijih ekosistema, kao što je (bio) Atari ili platformi kakva je (bila) MySpace. Proždirali su sve pred sobom, sve dok sami sebe nisu pojeli. Potencijal se činio bezgraničnim, ali u tome je pomalo i paradoks (ljudskih) ekosistema i organizacija.

Biti veliki i jak nema toliko veze sa kvantitetom. Jedinica mere progresa je u ovom slučaju vreme.

Još važnije je kako će ti ekosistemi i organizacije odgovoriti na tačku pucanja. Neminovno je da i do nje nekada dođe, ali oni koji se provuku bez previše modrica, često će pametno izbeći kolaps tektonskih razmera.

Takvim organizacijama i ekosistemima ostaje dovoljno prostora da se sastave i zarastu po preostalim šavovima i, eventualno, kao i irvasi u prirodnim staništima, nastave da fino ručkaju, a da ne pređu liniju elegantne popunjenosti.

Ili, ako hoćete ovako: hraniće se kvalitetno i toliko da utole glad, umesto da popasu apsolutno sve što im se nađe pod njuškom.

Kad smo već kod irvasa, lišajeva i ostale flore i faune, oni su već intuitivno provalili foru (ne)prelaženja granica.

Najžilaviji primerci, uglavnom, nisu velikih gabarita. Ako vam lavovi izgledaju strašno i mnogo riču, sigurno će vas pre uplašiti oni, nego roj sićušnih komaraca. A onda – brace yourselves – veće su šanse da vas ubije ujed komarca nego da vas napadne strašan lav.

A da li će ovi sitni, insektoidni primerci nadživeti lavove kao što su i dinosauruse? Ko preživi, pričaće na kraju balade.