Kada sladoled zamiriše na slaninicu i sir

Pica sa ananasom je odavno yesterdays news, iako su glasna negodovanja povodom takvog svetogrđa opstala mnogo duže.

Picu sa nutelom bismo mogli nazvalti mlađom rođakom one prve, a razna gurmanska ukrštanja i hibridna jela razotkrila su (još) jednu kulinarsku rupu bez dna.

Ovo je sigurno jedna od najkreativnijih industrija ikada.

Praktično, jedina granica je granica ukusa. A koliko je ta granica diskutabilna, dokazuju i real-life primeri poput sladoleda sa ukusom slanine i prženih jaja.

Najozbiljnije: ukucajte u Google „bacon ice cream“ i dobićete brdašce recepata kako da smućkate ovu poslast-slan-poslani… Uglavnom, ukus bi trebalo da je sladak, ako je verovati gurmanima na reč.

Ako vam zvuči kao neslana šala, niste daleko od istine. Sladoled sa ukusom slanine je debitovao 1. aprila 1992. godine, što dovoljno govori o pretpostavkama da će zaista biti shvaćen kao šala.

Ali, ukrštavači ukusa su možda, ipak, potcenili spremnost ljudi da eksperimentišu sa ukusima.

U svakom slučaju, sladoled sa slaninom je, takođe, mlađi rođak, ovoga puta sladoleda od goveđeg safta.

Potonji je debitovao – isto 1. aprila, samo 10 godina pre svog naslednika. A ko bi bio dovoljno luckast da se igra čulom ukusa, nego luckasti Amerikanci.

Inače, u „Oldrikovoj radionici govedine i sladoleda“ su tvrdili da je ovo bila njihova „najodvratnija kreacija“. Sledeći eksperiment – onaj sa slaninicom – znatno je bolje prošao, što potvrđuje i brdašce recepata koje će vam servirati Google.

A da su čudne kulinarske kombinacije stvar nauke koliko i biznisa, potvrđuje nešto što se zove molekularna gastronomija. Pristup nije nov, a vodi se principima hemije – tačnije, molekularne strukture, mase, viskoznosti i hemijskih reakcija koje nastaju u procesu pripreme hrane.

Drugi put, treći put – prodato

Sladoled sa slaninicom je postao zakasneli hit, budući da su se ljudi za njim pomamili tek ranih 2000-ih. „Oldrikova radionica“ je u međuvremenu zakatančena, ali daleko od toga da su Njujorčani ostali bez neobičnih kombinacija.

Pre otprilike tri godine, na vrata Bena van Luena, vlasnika lokalnog brenda sladoleda, zakucali su ozbiljni ljudi iz ozbiljnog Kraft Foods konglomerata.

Kraft je, inače, već bio ustoličen kao stoletni prerađivač sira, a njihov Mac & Cheese u kutiji se ustoličio kao tradicionalni specijalitet na američkim trpezama.

Elem, van Luen, koji nikada do tada nije sarađivao sa velikim prehrambenim lancima, trebalo je da odluči da li da prihvati prilično nekonvencionalu ponudu: da napravi ukus sladoleda po ugledu na čuveni Mac & Cheese.

Ideja jeste bila neortodoksna, ali je tim pre bila magnet koji bi privukao mnogo pažnje.

Van Luen je sabrao 2 i 2: njegov brend je bio prepoznat, pre svega, na tržištima Njujorka i Kalifornije, ali je i dalje „igrao“ u, manje-više, poznatoj niši. A nije bio ni u situaciji da previše dreši kesu za reklamiranje.

Dakle, udružiti dva relativno nespojiva ukusa bi moglo da bude „to“. Sladoledžiji je trebalo nedelju dana da zakuva narandžastkasti ukus. Jes’ bio pomalo bizaran, ali van Luenu se dopao.

Samo, teško da će biti hit – eventualno će nakratko zapaliti društvene mreže, pa nije imalo smisla praviti velike količine. Ostalo se zato na oko 2.800 i kusur litara.

Nepoverljivom van Luenu je tim pre bilo iznenađenje kada je svih 2.800 i još koji kusur litara na sajtu prodato u roku od pola minute.

Ovo je možda bilo neočekivano, ali kad su se kupci već zalaufali, zašto ne bi i van Luen – sledećih oko 14.000 i još koji kusur litara sladoleda je prodato za nedelju dana.

Sladoledžija se potom osmelio i na saradnju sa velikim igračima u trgovini. U oktobru prošle godine, sladoled sa ukusom makarona i sira se pojavio u zamrzivačima Wallmartovih radnji.

Dobro, a kako to „radi“?

Iako deluje kao jedna u nizu „može nam se“ igrarija sa hranom, van Luen je u ovu priču, zapravo, ušao prilično proračunato. Imao je sve razloge da triput meri i jednom seče, jer je znao da neće baš svaka luckasta ideja imati dobru prođu.

Pre svega, njegov brend je postojao već punih 13 godina. Među sebi sličnima je bio etabliran, bez obzira na relativno malu nišu. Dakle, van Luen se nije u igrarije – i pogotovo ne sa velikima kao što su Kraft ili Wallmart – upustio kao sasvim „zelen“. U suprotnom, rizikovao je da ga „potope“ imena i kapital ogromnih prehrambenih lanaca.

Drugo, „Kraft Foods“ i „Van Luen“ (odnosno, makarone sa sirom i sladoled) nisu bili toliko različiti kao što se na prvi mah čini. I velika kompanija i malo manji brend proizvodili su, u suštini, takozvani „comfort food“ – đakonije kojima narod, inače, pribegava radi „utehe“. Pritom, i dva naizgled potpuno različita ukusa su imali poneku sličnost. Recimo, Kraftova mešavina koja oponaša ukus sireva sadrži mleko u prahu, što i nije tako loš kombo sa „sladolednim“ ukusom.

Najzad, van Luenu ovo nije prvi luckasti eksperiment takvog tipa. Prethodno je ispitivao teren sa kombinacijom sladoleda i preliva za salate, ali pokušaj je samo delimično uspeo: izazvao je dosta pažnje, ali je po pitanju ukusa, ipak, bio „too much“. Druga poluuspešna igrarija beše sa jednim francuskim brendom senfa: u ovom slučaju je sladoled, navodno, bio sjajnog ukusa, ali, po van Luenovom mišljenju – „suviše normalan“.

Što će reći, sličan ostalim ukusima sladoleda, koje su kupci i bez eksperimenta već mogli da pazare u njegovoj radnji.

Elem, ova saradnja se ispostavila „nedovoljno čudnom“, a za van Luena, samim tim, i relativno neuspešnom.

Docnije mu je na vrata zakucao Kraft Foods, a ostalo je istorija. Tačnije, istorija sa jednom „kuglom“ iskustva, malo promišljanja i spremnosti na igrarije – ali, ne igrarije zarad „eto, može nam se“, već igrarije u kojoj pobeđuju svi: i brendovi koji se utale, i neobična fuzija ukusa, a najpre, oni koji će eventualno pokušati da sami izbunare recept.