Znate li i vi nekoga kao što je Sesilija Pejn?

Ako ste među većinom ljudi koji uglavnom gledaju svoja posla, onda postoji 99,99% šanse da ne znate ko je Sesilija Pejn Gapoškin.

Ona druga manjina su ljudi koji, takođe, gledaju svoja posla, samo u oblasti astronomije. Ali, čak i u oblasti ne toliko bliskoj proseku, postoje sjajni ljudi o kojima bi vredelo ponešto znati – čak iako vas astronomija načelno ne zanima, što je, takođe, savršeno u redu.

Elem, Sesilija Pejn bila je, po interesovanjima sudeći, prilično znatiželjna devojka. Znate onaj stereotip, kada devojke uglavnom interesuju haljine ili onaj slatki dečak iz komšiluka? E, pa Sesilija je bila (anti)stereotip curice koju su uglavnom interesovale botanika, hemija i fizika.

Što, zapravo, ne bi ni trebalo da je stereotip – uostalom, zar tako nešto nije ostalo negde u daljoj prošlosti, recimo, pre stotinak godina?

Verovatno; osim što je Sesilija, zapravo, rođena pre 123 leta – dakle, 1900. godine. Suštinski, porodica iz koje je potekla, gde je majka bila umetnica, a otac istoričar i advokat, bila je tipična, ugledna engleska porodica. Tako je i Sesilija, kao najstarija od troje dece, poslednju školsku godinu završila u uglednoj ženskoj školi u zapadnom Londonu.

St Paul’s Girls’ School je, inače, podržavala znatiželjne devojčice: na spisku njenih učenica su, pored Sesilijinog, i imena mnogih koje su postale ne samo naučnice, već i umetnice, političarke, novinarke ili preduzetnice. Ali, Sesilijina interesovanja se u međuvremenu nisu zadržala samo na ovozemaljskim naukama.

Kada se vrata ne otvaraju, usudi se da ih gurneš

Gospodin Artur Stenli Edington bio je u to vreme među poznatijim naučnicima. Bio je i među prvima koji je, uz Alberta Ajnštajna, pokušavao da raščivija ideje o teoriji relativiteta dok su ove još bile u povoju.

Predavanja ser Edingtona slušala je i znatiželjna Sesilija Pejn. I to se pokazalo kao formula u kojoj znatiželju, kada pomnožite sa biti na (bar jednom) pravom mestu u pravo vreme, dobijete karijerni put sa skoro neograničenim mogućnostima da promenite sve što su ljudi mislili da znaju o univerzumu.

Elem, Sesilija je na ovim predavanjima raščivijala da bi i ona želela da se posveti izvanzemaljskoj nauci. Želela je da izučava astronomiju, samo što njene mogućnosti ipak nisu bile sasvim neograničene.

Limit je najpre bio finansijski: Sesilijina majka nije nalazila za shodno da podrži kćerkin odlazak na studije u Kembridž. Kao maturantkinja ženske škole, Sesilija se prijavila za stipendiju i, naravno, započela studije na tamošnjem Njuhem koledžu.

E, onda Kembridž nije nalazio za shodno da joj uruči diplomu zato što je bila – žena. A kada se suočite s tim da vam je rodna pripadnost limit na karijernom putu, onda to već postaje ozbiljan gamechanger.

Sesilija Pejn je to hendlovala po sistemu „ma, znate šta… dođavola sa ovim“ – i otperjala preko puta u Sjedinjene Države na Harvard.

Njuhem koledž joj je, doduše, ponovo dodelio stipendiju, a ova joj je otvorila vrata harvardske opservatorije. Do 1925, znatiželjna devojka je postala prva u istoriji sa doktoratom u oblasti astronomije.

Štaviše, njena doktorska teza proglašena je najbriljantnijom ikada napisanom.

Još jednu stipendiju kasnije, Sesilija je mogla i da se zvanično zaposli na Harvardu. Samo, mogućnosti su i dalje bile relativno ograničene. Kao što Kembridž svojevremeno nije nalazio za shodno da joj uruči diplomu, tako joj je i Harvard dodelio „nedefinisanu poziciju“ – zato što je bila žena.

Ljudi ne zaboravljaju samo autsajdere…

Što se tiče Sesilije Pejn, znatiželjna devojčica više nije bila devojčica, ali jeste ostala znatiželjna. To je, čak i u tim stereotipnim godinama, i dalje bila prednost, makar za čovečanstvo i njegovo poimanje sveta.

Jer, danas manje-više svi znamo makar o osnovnim prekretnicama u svetu nauke: da je Čarls Darvin preokrenuo poimanje evolucije, da je Albert Ajnštajn preokrenuo poimanje relativiteta vremena ili da je Isak Njutn preokrenuo poimanje gravitacije.

Sesilija Pejn je, sa svoje strane, preokrenula poimanje sastava svemira. Da nije bilo njene znatiželje, astronomi bi se još načekali dok otkriju da sastav Sunca nije sasvim isti kao sastav planete Zemlje – nešto što je danas, praktično, no brainer.

Na to se, doduše, u to vreme još uvek samo sumnjalo. Sesilijine kolege nisu bile rade da joj poveruju, iako je reč o ženi koja je slovila za najučeniju među astronomima. Jedan od njih joj je čak predložio da ne objavljuje svoje zaključke, da bi četiri godine kasnije i sam zaključio isto – i za to dobio javno priznanje.

Iako je otkriće bilo revolucionarno, niko se nije suviše trudio da na tome zahvali Sesiliji Pejn, udatoj Gapoškin. Harvard joj, doduše, jeste naposletku (zvanično) dodelio poziciju redovnog profesora, čak i predsednika katedre za nauku, čime je postala i prva žena kojoj je tako nešto pošlo za rukom.

Ako ništa, makar su zvezde bile na njenoj strani: Sesilija je, naime, zaslužna i za otkriće da se dotične u najvećoj meri sastoje od vodonika i helijuma. Što se ovozemaljskih priznanja tiče, pa… Nisu se baš pokazala.

I, dobro, impresivna biografija impresivne naučnice, ali… Kakve sad to veze ima sa bilo čim?

Hajde da se ponovo spustimo na zemlju

Pomalo čak zvuči kao još jedna u nizu priča o još jednom autsajderu. Osim jedne sitne razlike: Sesilija Pejn je bila sve samo ne autsajder.

Bila je jedna od najbriljantnijih astronoma svog vremena, iako nikada nije postala član Nacionalne akademije nauka. Ni u čitulji objavljenoj po njenoj smrti 1976. godine nije bilo pomena o njenim najvažnijm otkrićima.

Na kraju, možda nije neophodno da budemo zagriženi ljubitelji univerzuma. Dovoljno je da se, i stotinak godina kasnije, pozabavimo ovozemaljskijim potencijalnim propustima – jer i njih ima sasvim dovoljno.

Na primer, da ne ćuškamo u stranu znatiželjne (bilo da su dečaci ili devojčice), samo zato što nam se njihove znatiželje čine nerazumljivim, naizgled nezanimljivim ili pomalo onozemaljskim.

Ili, da ponekad rizikujemo i ukažemo im poverenje, iako su možda na tragu nečega što se nama čini prilično čudnim.

Ili, kada se ispostavi da su, ipak, bili u pravu, da spustimo oklope (samo)odbrane. Jer, možda smo mislili da smo u nečemu najbolji (ili makar vanserijski dobri), a onda se pojavi neko još bolji i eventualno nas čačne u ego. Neko ko je, takođe, vredno radio i gurkao vrata tamo gde još nisu mogla da se otvore. Mogli bismo od njih mnogo da naučimo, čak i kad to nije u sferi naših znatiželja. Zapravo, baš tada možemo naučiti mnogo, izaći iz nama poznatog, a pritom ne moramo ići dalje od poznatog nam univerzuma.

Stotinak godina kasnije, Sesilija Pejn slovi za damu koja je gurnula vrata i pomakla „plafon“ damama koje su, takođe, želele biti deo sveta nauke. I stotinak godina kasnije, verovatno još ima dama i gospode čije mogućnosti, takođe, nisu sasvim neograničene. Kako bi bilo da, bar ponekad, pomaknemo te plafone zajedno?