U poslu su, kao i u životu, najvažniji ljudi

Pihtije dolaze sa godinama, a razumevanje šta su prave vrednosti u životu dolazi sa iskustvom. Istina, iskustvo najčešće dolazi sa godinama… ali ne i uvek, doduše.

Ima mnogo ljudi koji su sakupili veliki broj godina, a iskustvo im nije jača strana, kao što često ima mladih ljudi koji su za mali broj kalendarskih godina uradili mnogo i sakupili izuzetno vredna životna iskustva.

Postoje ljudi, koje ćete u životu sresti, koji su prolazni.

Neću se ni obazirati na one koji su potpuno nevažni, kao nekakvi statisti u masovnim scenama na filmu, već za početak na one koji su tu i ipak zagrebu makar malo ispod površine, ali se ne zadržavaju dugo.

Najčešći razlog zašto se ne zadržavaju u bilo kom od važnih životnih odnosa je to što se u nekim stvarima poklapamo i razumemo, ali se očigledno ne poklapamo vrednosno.

Nije baš često da neko mojih godina doživi sve ono što sam ja doživeo. Ne hvalim se, samo konstatujem. Takođe, ne preporučujem. Jer ne mora čovek baš sve da doživi.

Nekom je sasvim dovoljno, a možda i previše, i to što se rodio na podneblju gde mira i spokoja nema nikad. Bar dovoljno da ne žele da sebi komplikuju život nepopularnim odlukama.

Ali, ima nas koji smo nekako uvek tragali i gradili…

Čak i kada nismo znali zašto gradimo, gradili smo, jer treba graditi stvari. Ne znaš nikad kada će zatrebati… A ako možda ne zatrebaju, ipak si napravio nešto.

Jedna od stvari koju često radim je da, kada se pojavi dobra prilika za kupovinu neke opreme koja nam u tom trenutku u poslu nije neophodna, ali jeste u nekoj mojoj viziji za naredni period, ja je kupim.

Vrlo retko se za ovih 25 godina desilo da tu opremu ne iskoristimo i da ona ne povrati uložena sredstva. Iako bi mi svi, kada bih je kupio, rekli da nam ne treba i da nije trebalo da trošim pare.

Kada hoćeš da napraviš nešto veliko, jedna od najvažnijih stvari koju moraš da radiš i o kojoj moraš da razmišljaš je (kako) da gradiš kapacitet. Najrazličitije moguće. Finansijske, ljudske, lične, fizičke, mentalne, kreativne. Na svakom polju gradiš mogućnost da, kada se dogodi prilika, ti budeš spreman.

Ali, vratimo se na početak i na to da su najvažniji ljudi.

Koliko god bili fantastični, mi smo i dalje limitirani. Kapacitetima ili okolnostima. Na kraju dana, taj dan traje 24 časa od čega barem 6 mora da ode na odmor, a realno 8.

Inače, ja zaista ne mislim da je potreban veliki broj ljudi da se napravi nešto fantastično. Obično nije. Zapravo, ceo život verujem u to da mali timovi izuzetnih, posvećenih ljudi mogu da urade neverovatne stvari. I istorija nas uči da su timovi od troje ili pet ljudi uspevali često da urade nešto potpuno spektakularno.

Ponekad može i jedna osoba, ali šanse za uspeh su mnogo veće ukoliko se okružite ljudima koji su brilijantni. Ipak, najveće su šanse ukoliko sjajni ljudi izaberu jedne druge.

To je idealan scenario.

Scenario u kojem nema viška sujete, i gde svako zna gde mu je mesto, i svi gledaju samo jedno, a to je taj viši cilj za koji se svi zajedno borimo.

Da biste bili deo takvo nečega, prvo morate da budete izuzetni. Sa talentima i sklonostima se rađamo, ali izuzetnost je posledica našeg rada i truda.

Druga stvar koja je potrebna da bi tako nešto bilo moguće je da budemo takvi ljudi da drugi slični ljudi žele da rade sa nama. Jer dosta je teško raditi, naročito dugo, sa nekim ko je briljantni pretenciozni kreten.

U životu nekada morate da radite i sa takvima i to je u redu. Ja te ljude zovem često vrhunskim plaćenicima. Ali, plaćenici nikada ne postaju deo kolektiva. Oni dođu, urade, pokupe novac i odu dalje. I to je njihov život i njihov izbor.

Da bi ljudi želeli da rade sa vama, potrebno je da verujete u iste stvari, da se vrednosno poklapate i da ste svesni toga da ste jednim drugima potrebni da biste ostvarili zajednički cilj.

Tek tada takvo partnerstvo i odnos mogu da, zaista, imaju smisla.

Ja znam da sam čudan, uostalom, o tome sam i napisao knjigu, ali ja gotovo sve svoje odnose posmatram na takav način. Nebitno da li je u pitanju posao, prijateljstvo ili odnos sa partnerom s kojim praviš porodicu.

Mi moramo da se razumemo, da umemo da komuniciramo, da se međusobno poštujemo i uvažavamo, i da delimo iste vrednosti i makrociljeve.

Sa jedne strane, to može da bude sjajno, jer će to biti kolektiv u koji želiš da dođeš i sa kojim želiš da radiš, a sa druge strane je problem da je skaliranje teško ili govoto nemoguće.

I onda je velika odluka na vama – šta je važnije?

Šta je najvažnije?

Ja sam svoje odluke doneo svesno i zadovoljan sam njihovim ishodom, prednostima i ograničenjima.

I svaki dan se trudim da zaslužim da budem deo svoje firme i tima. Svaki dan se trudim da prema klijentima, saradnicima i partnerima budem fer i na mestu. Da budem bolji nego što moram. Svaki dan. Zato što mi je važno i zato što je na meni da budem primer i uzor, i zato što smatram da je najviše što imamo pravo da tražimo od ljudi da se prema nama odnose sa poštovanjem i pažnjom kao i mi prema njima.

Trudim se zato što verujem da je to ispravno, a ne zato što je to deo nekog konstrukta koji će u konačnom Excelu doneti nekakav profit.

Ne volim ljude. Ljude kao depersonalizovanu, uprosečenu masu. Ne verujem u mudrost mase, i generalno mi se čini da mase gotovo nikada nisu ništa pametno uradile.

Ali, verujem u pojedince, i to da se ljudi pronalaze i prepoznaju.

I za ovih 25 godina koliko radim, uspeo sam, kao nekakav mrav, da prokopam mnogo tunela i sagradim mnogo mostova i stvorim mrežu izuzetnih ljudi, koji uspevaju u mnogim, naizgled, nemogućim stvarima.

Jer ljudi… ovi pojedinačni, kada se udruže, mogu neverovatno mnogo.

I ne postoji ništa važnije na svetu.