Kako smo muziku spakovali u džep?

Ako ste gledali film o Stivu Džobsu (onaj prvi, malo „romantizovaniji“ od svog sledbenika iz 2015.), niste mogli da propustite blještavu, otvarajuću scenu. Prvi čovek „Jabuke“ pomalo, kao, skromno, a ipak ponosno, najavljuje (još) jedan tehnološki skok uvis: Apple iPad.

Ljudi, inače, imaju običaj da svašta nešto skladište po džepovima. Ali, muzika je dugo vremena bila nekako preglomazna da bi stala u jednu šaku. Tako je iPad obznanjen kao mala, zgodna spravica (pritom i lepog, elegantnog dizajna) koju ćete staviti u džep i u tom džepu imati pristup povelikoj muzičkoj biblioteci. „A thousand songs in your pocket“, da citiramo eks-tehnološkog skakača uvis.

Od tog trenutka (2001. godine), odnos ljudi prema muzici je postao nepovratno izmenjen. Ali, iPod je bio i nešto više od spravice u koju ćete pakovati muziku. Bila je to, u konačnici, jedna od elegantno dizajniranih kruna tehnologije, za koju se, mnogo pre te 2001., govorilo da je nemoguća.

Nemoguća (muzička) misija

Ako ne znate ko je čovek po imenu Karlhajnc Brandenburg, evo i zgodnog sinonima: „the father of mp3“. Priznaćete, zvuči moćno, a pritom implicira da je jedan čovek „kriv“ za to što je onaj drugi (Džobs) smogao dovoljno malo prostora da stotine megabajta spakuje u jedan džep. Brandenburg je bio na postdiplomskim studijama elektrotehnike kada ga je mentor zamolio za pomoć.

Ideja je bila da se digitalna telefonska tehnologija nekako iskoristi za prenošenje muzike. Karlhajncov mentor je već imao spreman nacrt i obrazloženje svog patenta, ali ga je dočekao odgovor u kome je manjkalo svega osim pesimizma.

To je nemoguće; ne možemo da patentiramo nemoguće stvari.

Karlhajnc Brandenburg se nekako još i prihvatio pomaganja u tim nemogućim tehnologijama, pa se zamalo i sam uverio u to da je projekat osuđen na propast.

Sreća u tim nemogućim okolnostima bila je da je tehnologija 80-ih godina nezaustavljivo napredovala. Za to vreme, Brandenburg se priključio grupi koja je sredinom 80-ih već ozbiljno istraživala mogućnosti audio kompresije, a zvala se MPEG – Motion Picture Experts Group. Ista grupa je naziv pozajmila novom standardu digitalne enkripcije i nastavila da iznalazi načine kako da video i audio kompresuje u lako prenosive fajlove.

Posao je bio više nego pipav – jer, kompresija audio fajlova je zahtevala da se odstrane „nepotrebni“ bitrejtovi koji su zauzimali (suviše) prostora. Ali, to je značilo i da se neminovno zakine na kvalitetu audio-snimka. Brandenburg i ekipa okupljena u MPEG-u je morala, stoga, da se pozabavi i psihoakustikom, odnosno da prouči na koji način ljudsko uho percipira zvuk.

Tu se ukazala i prilika – ljudski sluh, budući da je daleko od savršenog, poseduje i izvesna ograničenja. Ako prosečnoj osobi pustite bilo koji audio-snimak, sasvim sigurno postoje zvuci, odnosno frekvencije, koje uho neće ni registrovati. Zato su Brandenburg i MPEG primarno eksperimentisali sa tehnikama audio-kompresije koje su se oslanjale upravo na ove slabosti i ograničenja.

Godine 1988. eksperimentisanja su izrodila nešto što je dobilo naziv MPEG Audio Layer III. Bio je to najkompleksniji mod (iliti „sloj“) MPEG audio-kompresije, a pružao je najbolji kvalitet audio snimka koji je mogao relativno brzo da se prenese. Brandenburg i njegov tim su znali da su na pragu nečega što će izazvati krupne promene u audio-tehnologiji – dotadašnji sistemi kodiranja su bili prilično manjkavi, pre svega, jer nisu uzimali u obzir način na koji ljudsko uho procesuira zvuk. Ovo je, s druge strane, označilo rađanje formata koji danas znamo kao mp3, a koji je među MPEG audio standardima kategorizovan pod „Layer III“.

Ali, kome to uopšte treba?

Koliko god da je MPEG učinio presudan korak u kategorizaciji novog audio standarda, toliko je tom standardu trebalo da se probije do masovnije upotrebe. S jedne strane, velike kompanije (pre svega, proizvođači potrošačke elektronike) bile su sasvim zadovoljne prethodno razvijenim sistemom, MPEG Layer II. Nije bio savršen, ali je koliko-toliko nudio dobar kompromis na relaciji kvalitet-brzina prenosa-veličina audio fajla. Spram njega, Layer III je smatran „previše komplikovanim“ da bi ušao u svakodnevnu upotrebu, uprkos tome što je bio tehnički superiorniji.

Brandenburg i njegov tim su sada smišljali način kako da privole ljude da najzad prihvate tu superiorniju tehnologiju. Tokom jednog od tih „a šta ćemo sada?“ sastanaka, neko je pomenuo kako, eventualno, postoji šansa da MPEG Layer III postane internet audio standard. Brandenburgu isprva nije bio najjasnije šta to tačno znači, ali se ta šansa, zapravo, pokazala kao izvodljiv poslovni model.

MPEG Layer III je, naime, rešavao još jedan problem. Alati za kodiranje – koji su audio sadržaj pretvarali u digitalne datoteke – bili su prilično skupi, a koristile su ih mahom velike kompanije. Ali, tu su bili i alati za dekodiranje: oni su uzimali te kodirane digitalne datoteke – a koje su načinjene korišćenjem MPEG Layer III procesa – i ponovo ih pretvarali u zvuk. Što znači, ponovo su postale slušljive i mogle su da se reprodukuju putem računara. Tim fajlovima je još bila potrebna odgovarajuća ekstenzija, za šta su se ponovo pobrinuli Karlhajnc Brandenburg i njegov tim. 14. jula 1995. godine, MPEG Layer III je skraćen na .mp3 – a taj datum je uzet i kao „rođendan“ novog formata.

Posao, naravno, nije bio sasvim gotov, jer je bio potreban i softver koji će omogućiti reprodukciju fajlova u .mp3 formatu. Načelno, kao jedan od tih prvih softvera se izdvaja Winamp, budući da je reč o programu koji je bio široko distribuiran. Međutim, prvi softver koji je mogao da reprodukuje kompresovane, .mp3 datoteke, nosio je naziv WinPlay3. Ipak, Winamp je, za razliku od njega, bio prijemčiviji za masovnu upotrebu – bio je user-friendly i, počev od 1997. godine kada je nastao, bilo je jasno da će imati popriličan udeo u tektonskim promenama koje su čekale muzičku industriju.

Iako je prosečna muzička numera od, recimo, 5 minuta sada mogla da stane u nekoliko megabajta, još uvek nije bio moguć scenario sa početka priče – da u džepove spakujemo hiljadu pesama. Mogli smo da ih „režemo“ i „spaljujemo“ na diskove, da ih puštamo preko kompa, jer je distribucija .mp3 fajlova doživljavala ekspanziju. Ali, nije prošlo mnogo vremena dok se nije pojavio i prvi prenosivi mp3 plejer.

Bila je to 1998. godina, kada je južnokorejska kompanija „SaeHan“ predstavila malu, zgodnu spravicu koja je težila jedva 65 grama. MPMan je mogao da stane u džep, isto kao i Rio PMP300 koji se pojavio ubrzo nakon njega, jedino što u ove spravice baš i nije moglo da se spakuje bogznakoliko memorije. No, i to je bio dobar početak – tehnološke kompanije (najpre južnokorejske, ali i neki veliki igrači poput Sony-ja) su shvatile da im je mp3 format, takoreći, zadao još posla.

Najzad, novembar 2001. godine, kada je Apple predstavio svoj iPod, bio je još jedna mala revolucija koja je nepovratno menjala način na koji slušamo, distribuiramo i „nosimo“ muziku. Ali, i njemu je trebalo vremena – pojavio se čitavih 10 godina nakon što je mp3 zvanično registrovan kao novi digitalni audio format, i gotovo 15 (pa i više) godina nakon što je grupa okupljena oko Karlhajnca Brandenburga počela da eksperimentiše sa „nemogućom“ tehnologijom. Ali, ovaj poduži put, koji je počeo, manje-više, jednim teoretskim konceptom, nije se dešavao „u mehuru“. Moralo je da se poklopi mnogo kockica – od znatiželje i hvatanja u koštac sa „nemogućim patentom“, preko uzleta računarske tehnologije i industrije, do trenutka kada su i kompanije i potrošači shvatili da najzad gledaju u budućnost jedne toliko sveprisutne ljudske navike – slušanja muzike. Nakon toga, nije na odmet zapitati se i šta ćemo sve, za nekih, recimo, 15-ak godina, još moći da popakujemo u džepove.