Prvi mačići se u vodu bacaju: Kako je propao MySpace?

Postoji jedna nezgodna stvar kada ste u nečemu pionir. Ako idete stazom kojom još niko nije išao, kako znate kuda (da) idete?

Da je neko tu stazu uprtio pre vas, ostavio bi nekakav trag. Nekakvu mapu, set pravila da vam olakša navigaciju. Doduše, možete nedostatak mape da posmatrate dvojako. Kao prepreku, jer se upuštate u nešto novo, bez garancije da ćete uspeti. Ili, možete u tome naći prednost – vi ste taj koji kreira mapu i, shodno tome, možete da idete kojim god pravcem poželite.

Situacija se malo komplikuje ako se taj put krči u virtuelnoj stvarnosti. Kada je dot-com balon pretio da pukne, malo ko je pretpostavio šta će taj prasak da iznedri. A oni koji su se našli na pročelju, nisu se uvek provlačili bez modrica.

Kad smo već kod dot-com balona, sećate li se momka po imenu Tom Anderson?

Njega je znao svako ko je na internetu provodio neki deo dana – a takvih nas je, pre dve decenije, bilo sasvim dovoljno. A Tom je bio onaj mladić koji je svakome bio prijatelj. Pomalo i vidovit, jer je ispravno procenio da dot-com balon nalikuje nekoj vrsti ogromnog igrališta. Mnogi su tih godina još uvek bili skeptični. Virtuelna stvarnost i dalje nije bila sasvim mapirana.

Tom Anderson je bio samouvereniji, pa je pokrenuo sopstvenu platformu – internet kutak u kome će svima biti prijatelj. Očito, mnogima je asocijacija na tu platformu bila muzika. Kačile su se pesme i albumi, kao neka vrsta prozora u identitet. Kačile su se i fotke, moglo se na profilu napisati par reči (kao introduction), a malo ličniji razgovori su se vodili u privatnim porukama. Bilo je to tri godine pre nego što je Facebook postao dostupan široj javnosti.

Do sredine 2000-ih, MySpace je imao više od 100 miliona korisnika. Njegovom pokretaču i svačijem prijatelju, međutim, nedostajala je ona mapa s početka priče. Možda je baš zato svoju platformu donekle shvatio kao vaskoliko virtuelno igralište. Iz današnje perspektive, MySpace bi se pamtio kao preteča Facebook-a, samo sa mnogo raznovrsnijim pravilima igre.

Tom Anderson je išao dotle da je korisnicima omogućavao da se sami igraju kôdovima. Na taj način, svako je mogao profil da udesi po sopstvenom nahođenju, da se razlikuje od drugih (jer, virtuelna stvarnost je makar po tome nalik analognoj – i tamo se svi kunu u autentičnost), a sve je funkcionisalo na dovoljno jednostavan način da ne kompromituje korisničko iskustvo.

Najzad, MySpace je pokrenuo nešto što će opstati (i dodatno se ustoličiti) narednih 25 godina – društvene mreže.

U tim ranijim danima, čedo Toma Andersona je revolucionarizovalo korisničko iskustvo. Izgled profilâ i pojedine njihove funkcije, sve je bilo podređeno volji i kreativnosti korisnika. A korisnici su, sa svoje strane, uzvraćali masovnom posećenošću.

Spram „igrarija“ koje je nudio MySpace, jedno drugo čedo je izgledalo, onako… Nit’ mnogo simpatično, nit’ sa bogznakakvim potencijalom. 2004. godine, Mark Zakerberg je izveo Facebook iz harvardskog kampusa. I dalje je bio namenjen mahom studentskoj prepisci, pa mu je samim tim i domet bio relativno skroman.

Bio je, osim toga, sušta suprotnost MySpace-u. Interfejs mu je bio skroman koliko i domet. Zakerberg je, naravno, bio svestan ko u toj priči kosi, a ko vodu nosi. Pošto je Facebook praktično bio novorođenče, predložio je da ga Tom Anderson kupi za 75 miliona dolara.

Predlog nije prošao, jer je Anderson bio mišljenja da od toga može i bolje. I nije sasvim omanuo: MySpace je bio na nišanu mnogo krupnije zverke. Njeno ime je bilo „News Corporation“, a vlasništvo je držao magnat Rupert Mardok.

Sada je ona pionirska staza izgledala kao da napokon dobija upotrebljivu mapu. „News Corp“ je za MySpace dao 580 miliona, novac odlazi Andersonu i saosnivačima MySpace-a, a sve se na koncu završava kao jedna od priča sa naslovnica Forbes-a.

Ali, „News Corp“, koliko god da je bio prekaljeni igrač na realnom tržištu, nije dobro procenio virtuelnu stvarnost. Možda mu se i ne može zameriti, jer su ionako svi tek pokušavali da shvate kako funkcioniše i gde će ih odvesti nabujali dot-com. U svakom slučaju, nije planirao da MySpace ostavi na volji i kreativnosti korisnika. Preobratio ga je u neku vrstu online medijskog servisa, nameravajući da iz njega čim pre počne da kaplje novac.

Zapravo, glavna manjkavost ove akvizicije bila je u tome što je „News Corp“ igrao po strogo korporativnim pravilima. To samo po sebi nije bilo loše, ali ta stroga pravila su sada nametnuta nečemu što se (još) nije dalo spakovati u korporativnu kutiju. MySpace se do tada vodio drugačijom idejom – tačnije, njega su vodili milioni korisnika koji su ga, umesto korporativnim gigantom, učinili društvenom mrežom.

Društvo se sada promenilo, pa su glavnu reč imali urednici, advokati, računovođe. A oni su se radije vodili brojkama – što većim, to bolje.

U ono vreme, proverena taktika za uvećanje prihoda prikazivala se u obliku dosadnih reklama. A korisnici, još uvek nedovoljo edukovani, kliktali su na sve i svašta. Tako su ih reklame često vodile do opskurnih veb stranica, sve češće tražeći i podatke poput broja kreditnih kartica.

Za to vreme, novac se isisavao iz ogranaka zaduženih za, recimo, tehničko održavanje. Očekivano, MySpace je posledično sve jače „štucao“ po pitanju korisničkog iskustva, bezbednosti i svih „nevažnih sitnica“ koje su garantovale stabilnu tech infrastrukturu. Sve je bilo podređeno nezajažljivim apetitima „News Corp“-a, a tu za korsiničko iskustvo nije ostalo mnogo mesta.

Što se korisnika tiče, nije trebalo sumnjati u njihovu sposobnost da se snađu. A snalazili su se tako što su, malo po malo, redom odustajali od nekada najpopularnije društvene mreže.

Selili su se na onu drugu, koja je na vrhuncu slave MySpace-a izgledala, sa skromnim interfejsom, kudikamo manje atraktivno. Facebook je do tada izašao i iz širih krugova univerzitetskih kampusa i postao dostupan skoro svima i svugde. Ali, njegov manje atraktivan interfejs pokazao se i mnogo otpornijim na izazove dot-com balona. Bio je jednostavniji, pregledniji i – što je ljudima postajalo sve važnije – nudio je bolju zaštitu osetljivijih podataka.

Bilo je pokušaja da se MySpace kasnije koliko-toliko vrati u život. Godine 2011, „Specific media“ – kompanija koja se bavila digitalnim oglašavanjem – udružila se sa planetarno popularnim Džastinom Timberlejkom. MySpace je dobio novog vlasnika, sa idejom da kreira nešto nalik društvenoj mreži sa fokusom na muziku.

Ovo je bio i logičan sled, budući da je MySpace u svojim začecima okupljao sijaset izvođača i bendova van mejnstrima – nepotpisanih i bez zaleđa velikih izdavačkih kuća. Ali, ovaj pokušaj je manje-više prošao ispod radara. Iako MySpace još uvek nije bio klinički mrtav, izgubio je do tada popriličan broj korisnika.

Još jedan, i to pozamašan, gubitak je usledeo 2019. godine. Tokom prebacivanja na drugi server, u nepovrat je otišla hrpa fotografija, muzike i drugih podataka – sve što je na sajt postavljeno između 2003. i 2015. godine.

Ono što je ostalo, podseća na gomilicu slika i tekstova iz showbiz rubrike. Bez mnogo reda i smisla, bez izgleda da sajt danas posećuje… Pa, bilo ko. I, razume se, prestigao ga je onaj za koga se činilo da nema mnogo šanse – makar zato što je MySpace bez presedana slovio za pionira društvenih mreža. Ali, to je valjda ona nezgodna stvar kada ste u nečemu pionir. Ako idete putem kojim još niko nije išao, verovatno ćete baš vi pokazivati kuda (ne) bi valjalo ići.