„Ćao, Mačkice“ – da li se ljupkošću može abolirati gorka prošlost?

Jeste li čuli nekada za „Jedinicu 731“?

Nalazila se u Mandžuriji, na teritoriji koja je, de jure, bila nezavisna oblast. Mandžurija je, dakle, imala svoju Vladu, ministarstva, državne činovnike i sve što inače čini jednu nezavisnu teritoriju.

Ali, mandžurijski državni aparat je suštinski bio neka vrsta paravana. Pri sredini 20. veka, de facto kontrolu nad Mandžurijom imao je Japan.

„Jedinica 731“ je postojala baš u to vreme: između 1936. i 1945. godine. Služila je kao neka vrsta kompleksa za naučna istraživanja. Ali, sve što (ni)ste mogli da zamislite u filmovima strave i užasa, moglo je da se vidi u „Jedinici 731“.

Ljudi – u prvom redu, Kinezi (Mandžurija je, geografski, u severoistočnom ćošku Kine) – tretirani su kao eksperimentalni uzorci. Na njima su testirane zarazne bolesti, secirani su im organi, amputirani udovi i izlagani su najrazličitijim hemijskim i eksplozivnim sredstvima. Inače, veli se da je u (ljubavi i) ratu sve dozvoljeno. Pa, ipak, ovakav tretman je zaista bio next level. (Ružne detalje ćemo izostaviti, a ako nekoga sa jačim stomakom zagolica, na YouTube možete kucati „Unit 731 documentary“.)

Elem, ovu „Jedinicu“ je vodio Širo Iši, general koji je imao svesrdnu podršku japanske vlade. Malo je manje taj istoriski detalj poznat od, recimo, neslavnog „doktora“ Mengelea. „Jedinica 731“ je bila tek jedan od desetina koncentracionih kampova širom Japana, a procenjuje se da je samo ovde usmrćeno najmanje 10.000 žrtava.

Zatvorena je, napokon, 1945. godine. Pošto je uporno insistirao na tome da bude jedna od Sila Osovine, Japan je te godine dobio „odgovor“ od saveznika. Dve atomske bombe kasnije, proglasio je kapitulaciju.

Čak i takav, podvijenog repa i uništenih gradova, Japan je u kolektivnoj svesti trigerovao neprijateljski sentiment. Nova vlada je pred sobom imala teške zadatke: da se odrekne autokratskog nasleđa i obnovi zemlju.

Za vredne i radne Japance, to se činio lakšim delom posla. Ali, šta ćemo sa imidžom nacije, čiji pripadnici su bili u stanju da počine onakva zverstva?

Saveznik je u tome stigao sa najneobičnijeg mesta – sa lista papira i iz mašte jedne 24-godišnjakinje.

Poraslo dete, osamostalilo se…

60-ih godina prošlog veka, u Tokijskom reonu Šinagava je poslovala mala zanatska radnja. Tu je Šintaro Cuđi prodavao svilu i proizvodio gumene papuče i sandale. Posao je išao, pa… Onako. Nije bilo loše, ali moglo je i bolje. A onda je vlasnik primetio interesantan šablon: obuća se bolje prodavala ako je bila ukrašena jagodicama i cvetićima.

Do 1973, Šintaro Cuđi je svoju kompaniju preimenovao u „Sanrio“. Koliko sledeće godine, doveo je i pojačanje: nekoliko dizajnera, među njima i 24-godišnju Juko Šimizu.

Nije se dugo vremena zadržala u „Sanriu“. Već dve godine kasnije, odmetnula se u frilensere i zasnovala porodicu. Ali, pre nego što je primila poslednju kompanijsku platu, nacrtala je dezen za maleni novčanik od vinila.

Ništa komplikovano i ništa što bi u prvi mah izazvalo oduševljenje – jednu slatku, belu macu, sa crvenom mašnom na uvetu.

Donekle je ta maca podsećala na dečje škrabuckanje. Dve crne tufnice na mestu gde su joj oči i jedna žuta tufna umesto njuške.

Isprva je ovaj crtež prošao relativno nezapaženo. Vlasnik „Sanria“, Šintaro Cuđi, cenio je čak da je dizajn suviše jednostavan. Ali, Juko je dobila zeleno svetlo od svoje asistentkinje, te se maca sa crvenom mašnom preselila na minijaturne torbe.

Sve je to, zapravo, bio deo nove prodajne taktike. Pre nego što su seli za stolove, dizajneri su imali kratak brifing na temu – kawaii. U grubom prevodu sa japanskog, ova reč je označavala nešto „slatko“ i „ljupko“.

Pored bele mace sa mašnicom, u „Sanriu“ je rođeno još 5 sličnih likova. I oni su se preselili na različite proizvode, ali izvojio se, još jedanput, već viđeni šablon: kupci su najviše gravitirali prema slatkoj, beloj maci.

Iako je imala samo mašnu i tri „tufne“, maca je lagano osvajala simpatije – i to ne samo dece, već i onih malo starijih. Doduše, još uvek je imala relativno dug put do simpatija cele nacije. No, već se moglo reći da je začinjala nešto što će biti poznato kao „kawaii kultura“: svojevrsni pokret koji su predvodili (uglavnom) fiktivni, ljupki likovi.

Naravno, sve se ovo odražavalo i na profit kompanije „Sanrio“. Prodaja se rascvetavala, a slatka, bela maca je po popularnosti (i potražnji) daleko nadmašila ostale ljupke likove. Ono što se možda nije moglo predvideti odmah, jeste da će ih nadmašiti i po životnom veku. Jer, protekle, 2024. godine, Hello Kity – ta slatka maca sa mašnicom – proslavila je svoj 50. rođendan.

U međuvremenu, svašta joj se u životu izdešavalo. Već desetak godina nakon što ju je oživela Juko Šimizu, „kawaii kultura“ je širom Japana doživela bum. A on se dešavao uporedo sa finansijskm bumom, koji je Japancima napokon – i bar na ekonomskom planu – davao otklon od mračnijeg nasleđa od pre nekoliko decenija.

A Hello Kitty, iako rođena u korporativnoj porodici, uskoro se odmetnula i dobila status samostalnog brenda.

Počela je pojavljujući se kao ukras na tašnicama. Nastavila je putem stikera, odeće, školskog pribora i posuđa – do te mere je bila „one size fits all“. Tosteri? Usisivači? Vozovi? Zašto da ne! Sa fiktivnim likom koga su svi toliko zavoleli, Hello Kitty nije mogla da se nađe na pogrešnom mestu.

Tako je završila i ponegde gde to, inače, nije svojstveno nacrtanim macama: na nakitu Swarovski i na Fender Stratocaster gitarama.

Do izmaka 90-ih, Hello Kitty je uveliko izašla van granica Japana. Klinci su je prosto obožavali, ali još veću popularnost joj je donelo udruživanje njene matične kuće – „Sanrio“ – sa internacionalnim divom „McDonald’s“. A onda se upustila i u diplomatske vode, kada je postala UNICEF-ov ambasador za decu širom planete.

„Porasla“ je i osamostalila se, ostavivši za sobom čak i svoju „majku“, Juko. Štaviše, verovatno bi malo ko znao po imenu i prezimenu Japanku koja je, za samo dva dana, osmislila perjanicu „kawaii kulture“. A pošto je Hello Kitty već bila tako omiljena i draga, Juko Šimizu je o njoj otkrila i nekoliko manje poznatih detalja.

Kako to misliš, Hello Kitty nije maca?

Ako nam nešto pada na pamet na pomen Japanaca, onda je to čitav univerzum koji nema mnogo veze sa stvarnim svetom. Anime i mange su, možda, najbolji primer toga. Plejada animiranih likova, što na papiru, što sa ekrana, ima takav status da Japancima diktira svakodnevne navike: način oblačenja, pričanja priča, muziku, sleng… Spram animea i mangi, ona mala, bela maca sa mašnicom, od milošte nazvana Hello Kitty, relativno je „mlada“. No, to joj nije bila prepreka da postane jedan od najvoljenijih karaktera „kawaii kulture“.

Zbog ušiju i onih linjica koje podsećaju na brkove, mnogi su je odmah proglasili mačkom. Ali, po rečima Juko Šimizu, Hello Kitty, zapravo, uopšte nije maca.

Ona je samo obična, ljupka devojčica, čija biografija, otprilike, izgleda ovako: rođena je 1. novembra u predgrađu Londona, a puno ime i prezime joj je Kitty White. Ima 8 godina, a ima i svog ljubimca: pravu mačku, koju zove Charmmy Kitty. Pošto je po prirodi vesela i živahna, Kitty voli da upoznaje nove drugare. Ima i omiljene hobije, poput putovanja i pravljenja kolača.

Ipak, zbog fizičke sličnosti sa mačkom, ima i onih koji veruju da je, kao inspiracija ovom liku, poslužio japanski bobtejl – rasa koju ćete prepoznati po vrlo kratkom ili nepostojećem repu. A, ako pitate Juko Šimizu, kao inspiraciju će vam navesti knjigu „Alisa sa one strane ogledala“. Čitala ju je kao devojčica i upamtila da se, na početku knjige, Alisa igra sa crnom mačkom po imenu Kitty.

Ipak, svi ovi detaljčići ostaju zasenjeni time što je Hello Kitty, i posle toliko decenija, ubedljivo jedna od najprepoznatijih asocijacija na daleki Japan. U stvari, evo jednog pitanja za čitaoca ovih redaka.

Sećate li se kako je uopšte počeo ovaj tekst?

Aha, „Jedinica 731“.

Zaboravili?

Neka ste. To je i poenta.

A ako vam je Hello Kitty „pomogla“ da smetnete s uma kamp za jezive eksperimente, nije (samo) do vas.

„Kawaii kultura“ je otprilike imala takav efekat i na globalu. Umesto nacije čiji su pripadnici učestvovali u neshvatljivim zverstvima, Japanci su počinjali da bude drugačije asocijacije.

Logično, taj nacionalni ribrending se nije dešavao preko noći. Decenijama nakon učešća u Drugom svetskom ratu, Japan je i dalje pokušavao da sakrije dokaze o ratnim zločinima. Tek 1988. godine, priznao je da je „Jedinica 731“ uopšte postojala. Ali, narednih dvadesetak godina (i pogotovo od 2000. pa nadalje), delovalo je da je sasvim prigrlio strategiju u kojoj se moć države demonstrira na malo „mekši“ način.

„Kawaii kultura“ je u tome došla kao kec na 11. Njena perjanica, Hello Kitty (uz ostale ljupke, a fiktivne likove) bila je idealna kao ambasador tog novog japanskog imidža. Bila je sveprisutna i dovoljno slatka, a opet dovoljno svestrana da se može naći… Pa, gdegod da zatreba: od slatkog ukrasa na papuči, do UNICEF-ove ambasade.

Imala je, pritom, još jednu korisnu osobinu: ciljala je na neke od bazičnih ljudskih emocija. Iako je načelno bila „bezlična“ (setite se, ova „maca“ nema usta, pa ne možete baš precizno da joj dešifrujete raspoloženje), bila je dovoljno jednostavno-ljupka da se ljudi raspilave kada je vide. A, ako ste (pretežno) klinci, pa još vidite tako ljupku pojavu sa sve mašnicom na glavi – teško da će to u vama izazvati neprijatnu reakciju.

Dakako, nije mogla Hello Kitty samo sopstvenim snagama da rebrendira celu naciju. Pomogli su joj ostali „meki ratnici“ japanske pop-kulture: u prvom redu, anime i modna industrija. Ali, Hello Kitty je ostala najupadljivija na globalnom nivou – dovoljno da polagano u prvi plan stavi estetiku koja se potpuno suprotstavlja nekadašnjoj vojnoj sili.

A njena glavna „oružja“ su, ovoga puta, bili jednostavnost i detinja neiskvarenost. Iako to ni na koji način ne može (i ne treba) da abolira tamna istorijska poglavlja, moglo bi koliko da posluži kao uzor – u nastojanjima da se svet više ne osvaja silom.