Nije mladost ludost

Bila sam na kafi sa mlađom verzijom sebe.

Ne, ne. Nije u pitanju popularni izazov sa društvenih mreža, gde prospeš neku mudrost uz prstohvat patetike, plemenitog cilja – da oprostite sebi stare greške i sa vremenske distance uočite koliko ste porasli.

Stvaran susret. U pitanju je devojka koja me je pre dve i po godine kontaktirala vrlo pismenim mejlom i ponudila da volontira u mojim budućim projektima. Tada je bila maturantkinja ugledne gimnazije i već imala impresivno poslovno iskustvo. Za perfekcionistu koji radi od kraja osnovne škole, to nije lako da izgovori, ali moja prva reakcija je bila:

Wow! Šta ja uopšte mogu da ponudim ovoj devojci?!

Nismo se ni upoznale, a već me je oduševila odvažnošću. Volela bih da sam i ja u njenim godinama bila promućurna da definišem takvu potrebu i direktno se obratim osobi uz koju želim da karijerno stasavam.

Prvo da ti kažem da si velika carica i ogromno ti hvala što si mi se javila

— tako je počeo moj mejl, koji sam napisala ubrzo nakon što sam pročitala njen. U nedelju popodne.

Posle prvog razgovora shvatila sam da je naš odnos zapravo teži da bude mentorski. Godinama pre toga učestvovala sam u razlnim formalnim mentorskim programima i poznat mi je proces. Ali krenule smo u to bez velikih očekivanja i cljeva, puštajući dinamici života da nas vodi.

Njen prvi sledeći korak bio je da odabere fakultet koji će upisati. Diskutovale smo o užem izboru koji je napravila, podelila sam svoja iskustva i raspitala se kod ljudi koje poznajem. Na kraju se odlučila za „predlog koji nije na listi”.

Usledili su naši razgovori o prilikama za praksu i neformalnu edukaciju. Za nekoliko njih sam sa žaljenjem sam konstatovala „što to u moje vreme nije bilo”, gledajući koji sledeći koraci nakon toga mogu da budu, ali ona je odlučila da ne aplicira.

Neko bi nakon ovoga mogao da konstatuje da sam ja izjava Nataše Bekvalac „gledajte mene i sve radite suprotno”.

Neko bi nakon ovoga mogao da pomisli da nas dve nemamo ama baš ništa zajedničko, da smo promašeni spoj.

A zapravo je suprotno od toga.

Razumemo se i poštujemo. Imamo iste vrednosti i poglede na život.

Povremeno odemo na kafu. Često naši razgovori izgledaju tako što ona priča, pita, pričaa, ja pitam, pitam, pričam i na kraju kažem: „ali shvati sve ovo
informativno i odaberi ono što tebi paše”. I nema tu nikakve ljutnje.

Nije me poslušala, ali i ne zameram joj ni trunku.

Nije me poslušao ni mlađi brat od tetke.

Moj najdraži brat mlađi je od mene 15 godina. Premalo da mu budem tetka, previše da budemo najbolji drugari. Ali taman da mu budem mudrija starija sestra, koju pozove kada se neke važne životne situacije zakomplikuju. Živimo u različitim državama i viđamo se u proseku jednom godišnje, na 2 dana, ali se dobro razumemo.

Zvao me je pre godinu dana, kada je bio na raskrsnici: stalni posao u branši za koju se školovao, biznis sa ocem o kome ne zna mnogo ili novi partner u biznisu u koji je šljakerski ušao tokom studiranja.

Mislila sam da sam prilično argumentovano iznela svoj stav. On je klimnuo glavom, zahvalio mi se i posle mesec dana uradio suprotno. Sa ovim iskustvom i znanjem, ja sam njegov poslovni razvoj videla drugačije. Nije me poslušao i ponosna sam na njega.

Poslušao je svoj ujutrašnji glas i krenuo tamo gde misli da će dati i dobiti najviše.

Preuzeo je veliku odgovornost i to cenim do koske. Cenim i što me je pitao za mišljenje.

Kakav god epilog da bude – to su na kraju dana njegovi „ožiljci učenja”, to će mu pomoći da raste. Mnogo više nego moji saveti, lekcije iz knjiga ili „konsultacija” sa ChatGPT-jem.

Moje je da mu predočim okvire i mogućnosti, budem sigurna luka kada mu to zatreba. Ok, i da ga ponekad podsetim da obuče jaknu, jer napolju je hladno i duva vetar.