Da li si pismen/a u 2026?

Nedavno je partner jedne od najprestižnijih advokatskih kancelarija sa Volstrita, Sullivan & Cromwell, sedeo i pisao pismo sudiji. Ne onakvo pismo kakvo se očekuje od čoveka na toj poziciji. Pisao je izvinjenje.

Razlog? Njegov tim je federalnom sudiji podneo podnesak koji je, kako se ispostavilo, bio pun grešaka. U njemu su stajali izmišljeni precedenti, netačni citati i pravni izvori koji ne postoje. Sve je zvučalo savršeno uverljivo, strukturirano, „pravnički“, ali problem je što je sve bilo plod mašte veštačke inteligencije. AI halucinacija, rekli su kasnije.

Da stvar bude još apsurdnija, govorimo o firmi koja savetuje OpenAI – upravo one ljude koji su nam podarili ChatGPT – o tome kako bezbedno i etično koristiti AI. Uprkos svim internim politikama, obaveznim treninzima i procedurama koje su verovatno deblje od prosečnog udžbenika, greška je prošla „ispod radara“ celog tima. Primetili su je tek advokati suprotne strane.

Ako se njima, sa svim tim resursima, može desiti ovakav propust, zašto i dalje gajimo iluziju da poznavanje AI alata automatski znači i sposobnost da njime upravljamo?

Pismenost je nekada značila prostu veštinu čitanja i pisanja. Danas se to podrazumeva. Deca pre polaska u školu ekranima barataju intuitivnije nego što su naši roditelji ikada baratali daljinskim upravljačem. Kada smo prešli na računare, lestvica se pomerila ka Excel tabelama i PowerPoint prezentacijama. Ko je znao da napravi lepši grafikon, bio je mali korak ispred. Sa pojavom AI, lestvica se ponovo pomerila, samo što ovog puta niko nije sasvim siguran gde se tačno nalazi

Pismenost u 2026. više nije jedna veština. Ona je slojevita struktura.

Prvi sloj je tehnički – da li znaš da koristiš alat. To je danas ekvivalent uključivanju računara. Nužan uslov, ali, da se ne lažemo, nedovoljan.

Drugi je komunikacijski – da li znaš da postaviš pitanje. Ako ne znaš šta tražiš, kako da preciziraš i ograničiš odgovor, dobićeš besprekorno formiran tekst koji lepo zvuči i suštinski ne znači ništa. A AI može jako lepo da zvuči.

Treći sloj je kritički i on pravi stvarnu razliku. Da li znaš da prepoznaš kada sistem govori sa sigurnošću, a greši. Da li znaš šta da proveriš, gde da sumnjaš, koga da pitaš dalje. I najvažnije: da li razumeš da alat koji koristiš nema odgovornost za rezultat koji ti prihvataš.

AI ne laže. AI halucinira. Razlika nije samo semantička.

Klasični alati greše na prepoznatljiv način i odmah primetimo da program ne funkcioniše ili je tabela izbacila grešku. AI kada pogreši on nastavi da govori, izbacuje tekst, odgovara na pitanje i to zvuči uverljivo. U većini komercijalnih AI sistema, ne postoji poruka “ne znam” ili “nemam informaciju”. Sistem je programiran da izbaci odgovor, pa makar on bio i pogrešan.

U pravnoj praksi je to posebno vidljivo. AI ne napominje da je, u nedostatku relevantne domaće sudske prakse, slobodno interpretirao podatke iz stranog pravnog sistema. Ta interpretacija izgleda savršeno logično, ali logično i ispravno nisu isti pojam.

Naravno, pogrešno bi bilo i nepravično prema alatu, svesti AI isključivo na greške. Postoje stvari koje AI radi mnogo bolje nego što bi čovek ikada mogao sam. Istraživanje, sažimanje dugačkih dokumenata, pregled velikih količina podataka – sve to štedi vreme i dozvoljava da se skoncentrišeš na stvari koje zaista zahtevaju duboko promišljanje. I to nije mala stvar.

Ali uz AI ne ide uputstvo za upotrebu, a zahteva pažljivo rukovanje. I opasnost je u tome što nas njegova preciznost u formulisanju odgovora može navesti da pomislimo da je isto tako precizan i u sadržaju. Nije uvek. A razliku između forme i suštine mora da napravi čovek s druge strane ekrana.

Na kraju, alati su samo produžetak znanja, a ne njegova zamena. To je rečeno toliko puta da zvuči kao fraza, ali slučaj jednog Volstrit partnera koji piše pismo federalnom sudiji podseti nas da fraze postoje iz nekog razloga.

Umesto da slepo verujemo rezultatima koje nam mašina servira, možda je pravi trenutak da se vratimo „staroj školi“ i kritičkom mišljenju.

I da li si pismen/a u 2026?