Istorija biznisa

Madam C. J. Walker – jer sloboda nema cenu

sampon2

Ako postoji misteriozniji objekat od ženske torbe, onda to može biti samo ženski neseser za šminku. I za kremice, losiončiće, šampone i kojekakve slične pomade. A kada brendovi računaju na žensku neophodnost da u drogerijama ostave pozamašan pazar, stvari već počinju ozbiljno da se komplikuju.

Zbilja, trebalo bi mnogo memorije (ne RAM, nego one u glavi) da se isprocesuiraju i popamte vaskolike palete za negu i ulepšavanje. Ako danas imate taj stres zadovoljstvo da zavirite u prosečnu drogeriju, možda jedno od pitanja koje vam nasumice iskoči bude – kako bi, pobogu, žene živele bez silnih pomagala za udešavanje?

Stvari su bile daleko jednostavnije pre stotinak i kusur godina. Štaviše, ako je prosečna žena poželela da se ne zamara problemima ovog tipa, dovoljno je bilo da pripada specifičnoj grupi žena.

Jer pre stotinak i kusur godina jedna prosečna crnkinja je imala većih briga od krema i pomada. Bio je to nezgodan danak pripadanju crnim ženama u južnom pojasu SAD, kojima je 13. amandman trebalo da donese bar malo olakšanja.

Ropstva „na papiru“ više nije bilo. Ali, praksa je ponekad surovija od primedbi na slovo zakona, pa su crnkinje širom Novog Sveta i dalje bile u nezahvalnom položaju. I onda, šta će jednoj crnoj ženi sredstva za udešavanje? Nije mogla da ih priušti, a i ko je video da za težak, fizički rad treba biti doteran…

Zato evo i pomalo nadrealne činjenice: jedan američki kozmetički brend, koji danas, takođe, broji stotinak i kusur godina, osmislila je upravo žena iz one specifične grupe Amerikanki.

Uostalom, kao da je odrastanje na plantaži pamuka bila prepreka da iko – čak i jedna crnkinja – postane preduzetnik.

Crni dani i šansa za bolje sutra

Da biste u svetu ostavili trag, dovoljno je da ste makar rođeni u pravo vreme i na pravom mestu. Ipak, Sara Bridlav verovatno ne bi nasela na takvu motivacionu opasku. Biti rođen u Luizijani 1867. niti je bilo pravo mesto, još manje idealno vreme. Bar ne za siromašnu ženu sa tamnim tenom.

Sara je to do svoje 20. još kako osetila na koži. Radila je u poljima pamuka, sa 7 godina ostala siroče, bežala od porodičnog nasilja, a najsigurnija izlazna strategija je bila udaja. Pre nego što je ostala udovica, Sara je iz braka imala samo kćerkicu Aleliju. Jedina prihvatljiva opcija, osim povratka tamo odakle je pobegla, bio je odlazak u nepoznato, severnije od Luizujane.

Sve što je Sari bilo poznato, bila su starija braća – i oni su prebegli u potrazi za boljim životom, a u Misuriju su radili kao berberi. Sa jedva nešto formalnog obrazovanja, Sara je mogla da se izdržava jedino kao pralja.

Ni to nije podrazumevalo mnogo slobode izbora, ali je bilo bolje od robovskog života.

Sve su to dobro znale i druge crne žene u Misuriju. Zato se jedna grupa njih pridružila lokalnoj crkvi, a crkva je okupljala upravo žene poput Sare – crnkinje sa ambicijom da ne provedu život kao pralje.

Sara se našla u društvu sebi (donekle) sličnih, s tim da su ove žene bile učiteljice i članice Nacionalnog udruženja obojenih žena. Sara je, za promenu, imala podršku. Ali, vragovi „crne“ svakodnevice su dolazili po svoje. Kao da život u siromaštvu nije bio dovoljan, na njega su se nakalemile i muke sa zdravljem.

Sarine muke su postale prilično nezgodne kada je primetila da gubi kosu. I to je išlo u rok službe ondašnjeg života, jer u siromašnim domaćinstvima, bez vodovoda, pranje kose je bilo luksuz.

Uobičajene posledice su bila oboljenja kože glave.

Za lek je, pak, trebalo i malo eksperimentisati. Srećom, Sara je poznavala prave ljude – braću koja su znala ponešto o nezi kose – i dala se u kombinovanje ručno spravljenih masti i kupovnih proizvoda.

Za eksperiment je trebalo i vremena, jer je Sara u međuvremenu prešla u Kolorado. Ostavila je za sobom posao pralje i iz buradi sa vodom uskočila među agente prodaje. Šampončiće, koje je sama testirala, sada je prodavala drugim Afroamerikankama.

Kasnije će se ovaj poslić pokazati korisnim, ali Sara od njega nije bogznakako zarađivala. Zato je drugi posao, za jednog vlasnika apoteke, došao kao naručen.

Trgovina, rad u apoteci, sopstvene muke sa kosom… Svašta se zakuvalo u Sarinoj svakodnevici, a ona je bila na tragu da napravi upotrebljiv „bućkuriš“. A u ovom receptu ništa se nije bacalo.

Poneke trikove je već pokupila od braće, ponešto je naučila u apoteci i nastavila da eksperimentiše sa sopstvenim proizvodom. Posebnim proizvodom, takoreći, jer ne samo da je bio namenjen isključivo Afroamerikankama, već je bio prvi takav proizvod za negu kose na američkom tržištu.

Sarin eksperiment je imao i prilično dobro „zašto“ – crnkinje su, za razliku od belih žena, imale drugačije tipove kose i, shodno tome, potrebu za proizvodima koji će baš njima odgovarati. U međuvremenu, Sara se ponovo udala (ovoga puta za Čarlsa Džozefa Vokera) i postala gđa C. J. Walker.

Novo prezime, uz muževljevo ime, postalo je od 1905. godine ime Sarine kompanije. Kao što inače biva sa novopečenim preduzetnicima, i Sara je u početku morala da multitaskuje.

U njenom slučaju je to značilo ići od vrata do vrata, predstavljati svoj šampon i pomadu, i učiti druge žene kako da neguju svoju kosu. Uz ponešto iskustva kao nekadašnja agentica prodaje, Sara je imala pomoć supruga, inače, trgovca štampom.

Zvuči kao školski primer biznisa „od trnja do zvezda“, ali… Sara se nije sasvim zaustavila kada je posao stao na noge.

Zakuvalo se – i šta sad?

Ako se sama već otarasila siromaštva (u šta nije bilo sumnje, sudeći po prodatim bocama šampona), Sara je ponešto zapamtila i od žena koje je upoznala kada je u novom gradu bila stranac. Kada je njena kompanija stala na noge, sledeći korak je, logično, bilo uvećanje profita – ali ne tako da Sara pokupi sav kajmak.

Sada su njoj trebali agenti prodaje, a ko je mogao biti bolji izbor od drugih crnih žena. Žena koje su i same pokušavale da zarade za svoj hleb, a značio im je vetar u leđa.

Trebalo je, dakle, razraditi strategiju kako da i ove žene povećaju svoje prihode. Malo po malo, ono što je bilo eksperiment koji je rešio Sarin problem, postala je organizacija za dobrobit svih Afroamerikanki.

Sa jednom upornom ženom na čelu, ta organizacija je nastavila da podržava škole i udruženja koja su se borila za građanska prava. Za to vreme žene koje su sada radile kao Sarini agenti prodaje (a mahom su bile iz radničke i srednje klase) imale su priliku da postanu finansijski nezavisne.

Velika je to bila stvar za prosečnu crnkinju na početku 20. veka – a sve što je Sara učinila, bilo je da preslika oproban model. Kao što je i sama nekada išla od vrata do vrata, tako je sada okupljala na hiljade žena koje su činile to isto.

A lekcija koju su sve (uključujući i Saru) naučile jeste da se uvek drže zajedno.

Stotinak godina kasnije situacija u Sarinoj niši se poprilično zakomplikovala. To je onaj momenat kada bi vam dobro došla kakva enciklopedija samo da dešifrujete čemu služe silne špecije po ženskim neseserima. Ali, za Saru Bridlav – iliti, Madam C. J. Walker, kako je znaju Afroamerikanke širom sveta – eksperimenti sa kozmetikom su bili mnogo više od toga.

Bio je to način da pronađe rešenje u okolnostima koje nisu nudile mnogo izbora.

Bio je, takođe, i put na kome je načinila prve preduzetničke korake.

A oni su značili da će možda po prvi put imati kontrolu nad svojim izborima. Da život neće provesti kao pralja i da će joj sopstveni izbori doneti više slobode nego što je to mogao 13. amandman.

Kada je 1919. preminula, Madam C. J. Walker je zvanično bila milionerka. Tačnije, jedna od prvih „crnih“ milionerki početkom 20. veka u Americi. Ime joj se pominjalo i gdegod je bilo aktivista koji su se borili protiv linča nad crnim stanovništvom. Jer osim da reše problem sebi i drugima, Sara i njene (sa)radnice su imale dužnost da, pre svega, budu ljudi.

Dopao Vam se tekst?
Podelite ga sa prijateljima!

Autor

Marta je prvo htela da bude učiteljica. Pa da svira violinu. Pa da trenira karate, piše pesme, uči jezike i slika. Onda je htela da fotka, svira gitaru, upiše muzičku školu, čita psihologiju i da bude slobodni umetnik. (Štagod to značilo u glavi jedne dvanaestogodišnjakinje.)

Više o Marti