Investiranje na berzi

Ok, nastavljamo sa investicijama. Prošli članak je bio o zlatu, i ako ste investirali istog momenta kad ste pročitali članak, danas ste već dobri nekih 5-7%, što nije uopšte malo, posebno kada govorimo o zlatu, koje ne kupujete da biste zaradili, već da biste zadržali vrednost. Ali, ako je cilj da se vaša sredstva povećavaju, jedan od stvarno dobih načina da to uradite je ulaganjem na berzi.

Šta je berza? Ako bih hteo da ga kažem banalno (a hteo bih, jer sam takav tip čoveka 🙂), berza je mesto slično pijaci. I, sada, tu mogu razne asocijacije da budu, ali ono što ja želim da kažem je da se tu najdirektnije moguće susreću ponuda i tražnja. Više kupaca i više prodavaca, oči u oči. 🙂 Tu se (baš kao i na pijaci) najbolje, najdirektnije vidi kako fukncioniše osnovni ekonomski zakon – zakon ponude i potražnje. I kako se formira cena. Često ste čuli ono da svaka roba vredi onoliko koliko je neko spreman za nju da plati. E, baš TO!!! To se dešava na berzi. Sretnu se ponuda i potražnja i, kad se “dogovore”, formira se cena. I to je važeća cena, dok se ne formira neka nova.

Hoćete da ga banalizujem još malo? Nema problema, odma dođe Zakon ponude i potražnje 101:

Zamislite da ste mali proizvođač paradajza, prodajete ga na lokalnoj pijaci. Ove godine imate stvarno dobar paradajz, došli ste na pijacu, načelno je ujutru dogovorena cena između prodavaca da bude 100 dinara. Međutim, vaš paradajz dominira, najlepši, najveći, najsočniji (i šta već paradajz čini boljim od drugih). I, naravno, kako bi se i oečkivalo, svi su pohrlili kod vas na tezgu. I svi vam hvale paradajz i kupuju k’o ludi. Pogledate šta se dešava na komšijskoj tezgi… Nigde nikog. On se smara, proverava na telefonu da li mu je prošao tiket na kladži, pošto mu prodaja ne ide nešto danas. Pogledate njegov paradajz: realno manji, smežuran, nema jedrinu vašeg paradajza, nije tako neodoljivo kremast i zavodljivo krckav (zamišljate nežni glas iz reklame za Kinder Bueno 😀).

Jednostavno, vaš paradajz bolji. Svi su kod vas. I svi hoće vaš paradajz. Pošto ga imate vrlo ograničeno i brzo nestaje, dolazi neki domaćin mučeni koga je žena poslala u kupovinu da joj se ne vraća na oči bez dobrog paradajza i on ide preko reda, i kaže (paradajz je kod svih 100 dinara): “Daj mi jedno kilo paradajza, platiću ti 130 dinara.” U tom momentu shvatate da možete da zaradite i više, budi se surovi kapitalista u vama, zaiskri suza u oku, i vi uslužujete ljubaznog gospodina koji vam daje 130 dinara. U tom momentu drugi kupci shvataju da se igra upravo promenila. Neki odlaze do drugih tezgi da vide kakva je tamo cena. Nekima je u redu da daju i 130 samo da što pre odu kući, neki vam odmah plaćaju. Opslužite još par njih koji su se zatekli na tezgi. Smanjila se gužva. Dolazi nova mušterija, pita: “Pošto paradajz?” Vi sada, ležerno, bez da uzdahnete, okinete: “130 dinara.”

I on kupi! Vi shvatate da tržište hoće da plati vaš paradajz 130 dinara. On, zapravo, vredi toliko, jer postoje ljudi koji hoće da daju 130 dinara. Završava se pijačni dan, vi idete kući sa više novca. Prolazite pored drugih tezgi, vidite da drugi još uvek nisu prodali, a i dalje ga drže na 100. Shvatate da vam je tržište reklo da imate dobar paradajz, da imate dobru i traženu robu. Kada sutra dođete na pijacu, nonšalantno ćete od starta prodavati paradajz po 130 dinara. To vam je, dragi moji, zakon ponude i tražnje na delu i direktno. Tržište je u teoriji samoregulišući mehanizam, koji definiše cenu koštanja bilo koje stvari. U praksi to ne bude realno tako, ali recimo da je berza nešto najpribližnije tome. Jer je ponuda ogromna, tražnja (ako ste dobri), takođe, ogromna i formiraće se neka cena. U praksi ima dosta mesta manipulacijama, pisaću o tome u nekom od narednih članaka, ali berza je najpribližije tome. I berza će vam pokazati da li je vaš paradajz stvarno pobednički ili nije. Kolika je tražnja za vašom robom. Koliko je to što prodajete poželjno.

Mada, ima i razlika od klasične pijace. Na pijaci se se ponuđači rano ujutru dogovore koliko će danas da bude paradajz (ili šta god), i teraju tu cenu veći deo dana, pa eventualno, pred kraj dana, kada ponuđač vidi da mu je ostalo dosta paradajza, a ne želi da ga vraća kući, on skine cenu, čisto da bi prodao. Na berzi se ovo sve dešava daleko brže i cena konstantno varira. I tržište je toliko veliko (posebno kada su velike berze u pitanju) da stalno dolazi do blagih fluktuacija cene (osim ako su kriptovalute, tamo nisu blage nego epske fluktuacije). Na neki način o berzi možemo da razmišljamo kao o superutegnutoj, institucionalnoj pijaci, gde se sreće ogroman broj ponuđača i kupaca, i gde se obavlja ogromna količina transfera.

Ima raznih tipova berzi, zavisno od toga šta se trguje (robne, novčane, berze usluga), i mogu biti specijalizovane (za jednu stvar) ili univerzalne (kada se trguje većim brojem stvari). Najveće su u Londonu, Njujorku, Šangaju, Tokiju, Čikagu i još par gradova sveta (London i Čikago, na primer, imaju najveće robne berze). U narednih par članaka ću se fokusirati na berzu akcija, jer ona obično i bude najinteresantnija za običnog čoveka.

Zašto su berze dobre? U najkraćem, zato što omogućavaju kompanijama i državama da dođu do svežeg novca. Kada kompanija, koja je na berzi, želi da obezbedi sredstva za neke velike projekte, ne mora nužno da se zadužuje u banci. Ukoliko dobro posluje, moći će da dođe do sredstava emitovanjem (tj. stvaranjem novih i prodajom) akcija. Države ne izdaju akcije, već obveznice i zapise koje kupuju zainteresovane strane, jer dobijaju neke prinose na njih (nešto kao kamata na uložena sredstva, ali da vam ne otkrivam unapred, biće o svemu tome reči u nekom narednom članku). Dobra stvar za preduzeća (i države) je što odmah vide koliko su cenjeni, tj. koliko bi neko hteo da uloži svojih para u njih. Drugim rečima, bolje razumete svoju realnu poziciju na tržištu. Baš kao na pijaci.

Sa druge strane, berza je veoma korisna, jer omogućava ljudima (ili institucijama) koji imaju višak kapitala da ga negde ulože i potencijalno zarade više para. Svakako više nego što bi zaradili ako bi ga ostavili kao depozit u banci. Prosečan Srbin će višak sredstava ili da gurne u banku pod kamatu, ili će da kupi nekretninu, nek se nađe. To je sve generalno u redu, ali je poenta da treba imati više izbora (the more, the merrier, kako to lepo kaže stara srpska izreka). Na berzi možemo investirati deo kapitala i nadati se nekim pristojnim prinosima, što opet zavidi od stila investiranja (sve će to biti pokriveno). Suštinski berze pomažu spajanje vlasnika viška kapitala sa onima kojima je poteban. Zato su poželjne i korisne za svaku zemlju, jer potpomažu nacionalnu ekonomiju, posebno kad se investira u domaće kompanije na domaćoj berzi.

Da, i lijepa naša ima svoju berzu, Beogradsku berzu, skraćeno BELEX. I sa žaljenjem moram da kažem da se još od međunarodne krize 2009. godine naša berza nije oporavila, što je stvarno šteta, i ako ova država uopšte planira da razvija tržište kapitala, morala bi da uradi mnogo više na njenom revitalizovanju. A do tada, verovatno je pametnije držati se više svetskih berzi, ali i o tome ćemo u narednim člancima.

Ovo je stvarno samo početak. Sigurno će biti barem još tri članka o berzama i investiranju na berzi, gledaću da obradim stvarno puno tema, da prenesem što više svojih iskustava, jer verujem da mogu da budu od koristi. I trudiću se da više ne povlačim paralelu sa paradajzom (preći ću na praziluk 😀).