Recept za sigurnu propast

Slovenački sam počela da učim krajem oktobra prošle godine, onlajn, na individualnim časovima. U Sloveniju sam se preselila početkom aprila, a sad je kraj maja. Po mojoj neurotičnoj proceni, trebalo bi već da ga tečno govorim. Glas u mojoj glavi — zvaćemo ga Mozak — voli da me često i slikovito informiše šta misli o mom progresu.

Moglo bi se reći da slovenački već pomalo govorim, samo što je to moje govorenje dosta… slabo. U smislu da nikako ne mogu da se izrazim do kraja i na način na koji želim i da se zbog toga ponašam čudno (odnosno, čudnije :)) nego inače, jer se ne setim u trenutku da teti iz hemijske čistionice odgovorim „In tudi vama” (Vama takođe) kad mi poželi lep ostatak dana. I onda se samo blentavo nasmešim, mahnem, pa izađem napolje i dok hodam ulicom mentalno se šopam po glavi kako sam ispala tupava. Mozak me, naravno, odmah nagradi prelepim fidbekom:

Vidiš da ne ide i da si glupa k’o noć.

A nekad mi se desi da ispalim dugačku i gramatički potpuno ispravnu rečenicu na slovenačkom, bez previše svesti da sam to uradila. Moj sagovornik tad obično podigne obrve u fazonu „Vau, bravo”, a ja se od ponosa narogušim kao žaba.

Bože, kako si pametna! You go, girl!!!

Nekome ko se ceo život bavi pisanjem i čitanjem, ko govori toliko brzo da to ponekad zvuči nesuvislo i kao da su padeži više preporuke, a manje pravila, ceo ovaj proces vrlo je frustrirajuć. Posebno kad mi ova budala od rođenog mozga podmeće nogu.

To da u jednoj sekudni mogu za sebe da mislim da sam neopevana budala, luzer i jadnik, a već u sledećoj da sam ubeđena da sam car, kralj, prvak u skoku u dalj, nije mi ništa novo. Naprotiv, ceo život se klackam između ove dve krajnosti. Kao, uostalom, i većina ljudi, verujem.

I to klackanje samo za sebe nije problematično. Odnosno, prestaje da bude problematično onda kada ga osvestiš i prihvatiš. To ne znači da neće i dalje da te voza i nervira onaj deo tebe koji bi da te sabotira; to samo znači da će imati manju moć nad tobom i nad onime što misliš i kako se u vezi toga osećaš.

Svako od nas, čvrsto u to verujem, ima te neke svoje (najmanje) dve istine. Jedna je ona u kojoj smo totalni gubitnici: onaj klinac na igralištu koji plače, jer ga niko ne bira za svoju ekipu ili devojčica kojoj su starije devojčice rekle da neće da se druže s njom, jer je balava. Druga je ona koju smo izgradili kroz sve što smo postigli: od petica u školi do dobrih poslova, super ishendlovanih projekata i drugih stvari koje vidimo kao svoje uspehe. Obe ove istine postoje u svakome od nas u svakom trenutku.

Kada smo sabrani, naspavani, siti i pri sebi, generalno smo skloniji da verujemo u ovu drugu, pozitivnu istinu. Međutim, to ne znači da ovaj mali ludi glas u italiku spava. O, ne, on je često tu da nas podseti i na onu drugu istinu. Što smo skloniji anksioznosti, to je glas jači. Što smo ga svesniji, lakše nam je da mu ne popuštamo.

Ali, pošto smo ljudi, nekada ipak popustimo. Recimo, poveruješ sopstvenom mozgu da si budala. Jer, imaš loš dan, nisi se naspavala, u fazi si sniženog mentalnog imuniteta ili preteranog razmišljanja i analiziranja svega i svačega, prošlog, sadašnjeg i budućeg. U narodu poznato kao „žuta minuta”. I onda se povedeš time šta ti taj mali pogani saboter govori.

Svaki put kad mi se to desi — da dosledno verujem saboteru u sopstvenoj lobanji — doživim pravu pravcatu (srećom, minijaturnu) depresivnu epizodu. I evo baš sam na izlasku iz jedne takve i volim što baš u ovom trenutku pišem ovu kolumnu, jer mi je mračan tunel iz kog sam upravo izašla još uvek tu – blizu je i stvaran. A opet jasno vidim svetlo ispred sebe i znam da samo treba da nastavim da hodam.

Podjednako je loše i kad poverujem u ovu drugu istinu. Onda imam osećaj nepobedivosti, koji je sjajan motivator za sesti i odraditi gomilu posla. Za isplanirati naredne korake, nabacivati ideje, pa ih posle procenjivati, zadržavati ili odbacivati, i onda nešto s njima raditi. Međutim, uz to često ide i pogrešna procena sopstvene nepobedivosti i ostale pogrešne procene. I baš ova istina je ono što nas vodi u perfekcionizam, u neodustajanje čak i kad je jedino razumno odustati i, posledično, u izgaranje i sve ono loše što ovakva deluzija nosi sa sobom.

Ono što je najteže i što je siguran recept za propast, bez obzira da li ti je ambicija da izguraš ovu nedelju, a da nikog ne oteraš u tri lepe ili da postigneš ne znam kakav uspeh u životu (ma šta to za tebe značilo), jeste to da čvrsto poveruješ u bilo koju od ove dve istine i držiš se tog svog izbora.

Drugim rečima, mislim da je njihovo postojanje i to da slušamo i jedan i drugi glas, zapravo, sama srž mentalnog zdravlja. I fleksibilnost, koja dozvoljava da su obe moje istine istovremeno tačne. Da, ponekad sam stvarno beznadežno glupa i velika je količina stvari za koje sam glupa (možda je „glupa” preoštar izraz; slobodno nađi neki za sebe koji će ti više odgovarati). Na primer, ne razumem i dalje padeže na slovenačkom, ništa mi nema smisla i logike, i često mi se plače od muke i na ćirilici. Ali, isto tako, za neke stvari stvarno jesam car i imam ih u malom prstu. I mnogo je onih između ova dva ekstrema — između „nedovoljan (1)” i „odličan (5)”. Verujem da, zapravo, većina života stane između ove dve krajnosti, ove dve brojke i procene.

Ponekad će se ove dve istine međusobno sukobiti. I to može da izgleda dramatično, pošto i jedna i druga imaju dobre argumente. To jest, mogu da nađem 101 argument na temu „Zašto sam glupa kao noć” i 101 na temu „Zašto sam pametna kao pčelica”. Pri čemu sam glupost i pamet ovde uzela samo kao primere; svako od nas može imati drugačije učesnike ove svoje male mentalne drame u bezbroj činova.

Šta onda? Pa, ništa. Nađeš dobru muziku za takav okršaj (evo mog predloga, jer ja baš volim da se prepustim drami), i onda odlučiš da ne slušaš argumente ni jedne ni druge strane. Jer, obe su istovremeno u pravu i u krivu. Ako poslušaš jednu, odvešće te u jedan ekstrem, i obrnuto. Ili, ako odlučiš da ih slušaš, kao u nekoj pravničkoj sapunici, da znaš da ne treba da odabereš stranu. Prosto, slušaj i ne loži se previše. Ti nisi tu kao sudija ili porota, već kao gledalac.

Možda se piše „gledaoc”? Izguglaj za svaki slučaj, da ne vide svi da ne znaš ni maternji, a kamoli slovenački, hahahahaha!

Pre sat vremena mi je jedna Slovenka, koju sam upoznala pre mesec i po dana, rekla kako zna devojku iz Srbije koja je progovorila slovenački za samo šest meseci i sad priča kao da je ovde rođena. Moj zaključak je, naravno, bio da sam ja glupa, jer to meni nikad neće poći za rukom.

I evo ja sad tako glupa sedim i pišem tekst o tome. Sutra ću možda u jednoj rečenici pogoditi padež, redosled reči u rečenici, možda i glagolski oblik za dvojinu, pa ću biti strašno pametna. A možda i neću. I šta sad? Ništa.

Svako od nas je i strašno glup i strašno pametan, sve u isto vreme, u zavisnosti od teme, prilike, konteksta, sklopa sto i jednog faktora. Sve je to u redu, sve dok ne poverujemo u samo jednu od te dve istine i ne dozvolimo joj da nam vedri i oblači nad životom.

————